VEĆINA ONIH KOJI SE PROTIVE OBAVEZNOJ VAKCINACIJI ZAPRAVO NISU „ANTI-VAKSERI“
Autor: Paul Groarke
Prisiljavanje ljudi da slede državne diktate protiv sopstvene savesti je izdaja osnovnih vrednosti društva.
Kao neko ko je naučen da odmerava svoje reči, dosta mi je premijerovog pokušaja da ljude koji se protive vakcinama protiv COVID-a žigoše kao „anti-vaksere“. On je to, naravno, maksimalno iskoristio tokom nedavne predizborne kampanje, kada nam je rekao da neće dozvoliti da „anti-vakser bande“ diktiraju njegov odgovor na COVID krizu.
Motivacije Džastina Trudoa bile su očigledno političke. U politici uvek pomaže imati neprijatelja, a žrtveni jarci su još bolji. Međutim, on nije bio sam i druge političke ličnosti, poput Džagmita Singa, sledile su njegov primer i više puta su koristile ovaj izraz da bi sprečile bilo kakvu ozbiljnu istragu o takvim stvarima.
U osnovi je prozivka. Gospoda Trudo i Sing sada koriste ovaj izraz da ponize i izopšte ljude koji se protive ideji obaveznih vakcinacija.
Moja prvobitna primedba na upotrebu termina je da je to falsifikat. Velika većina ljudi koji se protive obaveznoj vakcinaciji favorizuju upotrebu vakcina. Oni samo veruju da ih treba koristiti u odgovarajućim okolnostima, kada su rizici od ciljane infekcije veći od rizika od vakcina. To je razumna pozicija i prati kliničku praksu.
Glavni problem je rizik od novih vakcina, koje je većina medija ignorisala.
NEUSPEH VAKCINA ŠIROM SVETA! RUŠI SE KULA OD ŠPRICEVA!
https://t.co/RrmVwVvUl5— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) November 16, 2021
Međutim, Trudoovo pogrešno predstavljanje ide mnogo dublje, jer je obmanjujuće. Ziloti su ljudi koji su stali iza farmaceutske industrije i zahtevali da se svi vakcinišu. Nazovite ih kako želite — pro-vakseri, totalni-vakseri, bespogovorni-vakseri — to je apsolutna priroda njihove pozicije koja se ističe, koja izgleda da je odraz politike ovih dana. Nema sredine.
Problem je u tome što pro-vakseri ne poštuju princip predostrožnosti, koji je primarni. Sve vakcine nose rizike. Trebalo bi da budemo oprezni u pogledu stavljanja stranih elemenata u naše telo, posebno kada su patogeni ili podrivaju uobičajeni rad imunog sistema.
Pitanje koje se mora utvrditi u svakom slučaju je da li su koristi od vakcine veće od rizika. Ovo određivanje se zasniva na balansiranju, koje je ključno i varira od slučaja do slučaja. Mnogi lekari širom sveta kritikovali su obaveznu vakcinaciju jer zanemaruje ovaj aspekt procesa i stvara pristup „jedna veličina za sve“, čime se krši njihova obaveza da brinu o potrebama pojedinačnih pacijenata.
Pravna praksa je slična. Izraelski rabinski sud nedavno je odlučio da nove vakcine ne treba davati deci, jer imaju minimalne rizike od COVID-a. U međuvremenu, advokati su izrazili zabrinutost zbog opasnosti koje nalozi za obaveznu vakcinaciju predstavljaju po lične slobode.
Za mnoge, rizici od vakcina prevazilaze njihovu korist, a dugoročni efekti ovih novih vakcina su nepoznati i stoga neprihvatljivi.
Ništa od ovoga nije problem za pro-vaksere, koji nemaju stvarnog interesa za bilo kakvo balansiranje koje bi moglo ometati njihov zahtev da se svi vakcinišu. Shodno tome, shvatili su činjenicu da deca mogu da zaraze sve nas ostale i tvrdili – kada se uklone slojevi retorike – da su koristi za opštu populaciju veće od rizika za određene osobe. Dakle, deca od 5 godina, koja nemaju pravi rizik od COVID-a, treba da budu vakcinisana – ne zato što je to dobro za njih, već zato što je dobro za nas.
Logika ovde je zastrašujuća. Svako ko je pohađao kurs iz etike mora da je proučavao Imanuela Kanta, koji nas je naučio da se prema pojedinim ljudima mora postupati kao prema cilju, a nikada kao prema sredstvu za postizanje cilja. To je deo nastavnog plana i programa.
Etika takođe uči da je ova vrsta grube utilitarne analize, koja žrtvuje zdravlje i blagostanje pojedinaca nekoj zvaničnoj ideji većeg dobra, neodbranjiva. To je ista vrsta razmišljanja koja je dovela do eugenike, obavezne sterilizacije i čitavog niza sumnjivih medicinskih praksi u prošlosti.
Dublje pitanje koje postavljaju nalozi je, međutim, autonomija. Etički konsenzus je da je pojedinac superioran u ovim stvarima, a ne država. Običajno pravo je istorijski rezervisalo odluke u vezi sa telesnim integritetom — i onim što stavljamo u svoja tela — za pojedince. Prenošenje ovakvih odluka nekoj anonimnoj klasi zvaničnika, čak i u slučajevima kada se oštro protivimo, nije samo uvredljivo, već je despotsko.
JOŠ JEDNA SLUČAJNOST?! SVE JE VIŠE NASLOVA SA “IZNENADA UMRO”! CEO SVET JE ZAHVAĆEN (FOTO)
https://t.co/8uaimepyaP— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) November 16, 2021
Sa ustavne perspektive, najzabrinjavajući aspekt situacije je suzbijanje neslaganja. Činjenica da se ne slažemo sa odlukama koje pojedinci donose je nebitna. Sloboda je besmislena u društvu u kojem se svi moraju složiti.
Ne mogu ovde da raspravljam o ustavnim pitanjima, ali moja poruka gospodinu Trudou je da je njegova upotreba „čoveka od slame“, izmišljenog antivaksera, da napadne ljude koji se protive obaveznim vakcinacijama nesavesna. On napada ljude koji rade upravo ono što bi trebalo da rade, etički, da odlučuju pošteno i iskreno da li treba da uzimaju vakcinu.
Sugestija da su to uradili neozbiljno ili trivijalno je uvredljiva.
Svestan sam brzog odgovora političara na svaku kritiku po ovim pitanjima. Shodno tome, u njihovu korist, moram da dodam da mandatorne vakcine pokreću brojna moralna pitanja, a kako je nedavno rekao jedan američki biskup, ljudi su dužni da se u takvim slučajevima konsultuju sa svojom savešću i da je slede. Poenta za one koji sporo uče kao što su naši političari je da ljudi nemaju samo pravo da donose sopstvene odluke o ovim stvarima – oni su dužni da to čine.
Šira perspektiva je važna. Pokušaj političkih klasa da natera ljude da se pridržavaju diktata države, protiv svoje savesti, atak je na svetost ličnosti i izdaje vrednosti na kojima počiva naše društvo.
