SOROŠ, DRUKENMILER I MENDEL- FLEMINGOV MODEL! ZARADA NA EKONOMSKIM ŠPEKULACIJAMA
Upućeni tržišni ekonomisti znaju o čemu se radi, a oni koji nisu mogu u nastavku teksta da saznaju.
Imao je sve oznake „savršene postavke“; vrsta koja se pojavljuje samo jednom u deceniji ili tako nešto…
Većina vas je verovatno upoznata sa pričom o tome kako su Soroš i Drukenmiler „razbili Banku Engleske” 92. godine.
Njih dvojica su se kladili protiv funte verujući da ona ne može da održi korak sa nemačkom markom u Evropskom mehanizmu deviznog kursa (ERM). Bili su u pravu. Banka Engleske je bila primorana da prestane da brani ograničenje i funta je naglo pala. Kvantni fond (Soros i Druckenmiller) je zaradio preko milijardu dolara tokom nekoliko dana. Ostalo je istorija.
Bila je to neverovatna trgovina. Imao je sve oznake „savršenog podešavanja“; one vrste koje se javljaju samo jednom u deceniji. Bio je izuzetno asimetričan po tome što je rizik bio jasno definisan gornjim opsegom ERM klina. A ako donja granica probije, kao što su očekivali, znali su da će funta propasti jer su svi investitori na pogrešnoj strani bili primorani da likvidiraju.
To je takođe bila suštinski ubedljiva trgovina. Teza je bila zasnovana na ekonomskom zakonu izvedenom iz Mandel-Flemingovog modela. U njemu se navodi da u svetu visoke mobilnosti kapitala, centralna banka može da cilja devizni kurs ili kamatnu stopu, ali ne i jedno i drugo. Ova ekonomska realnost je takođe poznata kao trilema politike (prikazana na gornjoj piramidi). Evo sledećeg objašnjenja iz The Economist-a.
Politička trilema, takođe poznata kao nemoguće ili nedosledno trojstvo, kaže da zemlja mora da bira između slobodne mobilnosti kapitala, upravljanja deviznim kursom i monetarne autonomije. Moguća su samo dva od tri. Zemlja koja želi da fiksira vrednost svoje valute i ima politiku kamatnih stopa koja je slobodna od spoljnog uticaja ne može dozvoliti da kapital slobodno teče preko njenih granica. Ako je kurs fiksan, ali je zemlja otvorena za prekogranične tokove kapitala, ne može imati nezavisnu monetarnu politiku. A ako zemlja izabere slobodnu mobilnost kapitala i želi monetarnu autonomiju, mora dozvoliti da njena valuta pliva.
Da biste razumeli trilemu, zamislite zemlju koja fiksira svoj kurs u odnosu na američki dolar i takođe je otvorena za strani kapital. Ako njena centralna banka postavi kamatne stope iznad onih koje postavljaju Federalne rezerve, strani kapital u potrazi za višim prinosima bi preplavio. Ovi prilivi bi povećali tražnju za domaćom valutom; na kraju bi veza sa dolarom pukla. Ako se kamatne stope drže ispod onih u Americi, kapital bi napustio zemlju i valuta bi opala.
Tamo gde su prepreke protoku kapitala nepoželjne ili uzaludne, trilema se svodi na izbor: između plivajućeg deviznog kursa i kontrole monetarne politike; ili fiksni kurs i monetarno ropstvo.
U slučaju Banke Engleske 92’, Engleska je bila u recesiji, ali BOE je bila prinuđena da vodi konstriktivnu monetarnu politiku (visoke kamatne stope) u skladu sa Nemačkom kako bi održala vezu. Ovo je pogoršalo recesiju što je dovelo do većeg pritiska na dole na funtu (koja je bila precenjena kada je veza postavljena).
BOE je bila suočena sa izborom: (1) pokušati da održi vezanje i kao rezultat toga produbi recesiju ili (2) prestane da brani funtu, pređe na prilagodljiviju monetarnu politiku i izvuče korist od konkurentnije cene funte.
BOE je otišao sa ovim drugim i britanska ekonomija je završila u boljem položaju zbog toga.
Da BOE nije doneo tu odluku, verovatno bi to tržište donelo umesto njih. Pošto Engleska nije imala kontrolu kapitala i dozvoljavala je novcu da slobodno teče preko njenih granica, BOE je morala da se aktivno angažuje na tržištu valuta kako bi se suprotstavila silaznom pritisku zbog pretvaranja funte u druge valute. Imali su ograničene devizne rezerve i na kraju bi ionako ostali bez mogućnosti da brane fiks.
Politička trilema je jedna od onih stvari u ekonomiji koja je toliko logična da je očigledna. Ipak, to je i dalje nekako zaboravljeno ili ignorisano od strane samih ljudi koji vuku finansijske i monetarne poluge našeg sveta.
Kina je odličan primer. Narodna banka Kine (PBoC) se bori zubima i noktima da održi svoju vezu sa dolarom. Njihov cilj je da sprovedu sporu koordinisanu devalvaciju.
Kina je izabrala upravljanje deviznim kursom i monetarnu autonomiju. To znači da ne mogu imati mobilnost kapitala.
Zbog toga je KPK jačala kontrolu kapitala i razbijala novac koji beži iz zemlje. Problem je u tome… kada je vaša zemlja trgovinski partner broj jedan sa više od 100 drugih zemalja, postoji mnogo rupa u kapitalu koje možete pokušati da popunite. To je skoro nemoguć zadatak.
Jednostavno rečeno, ako novac želi da napusti Kinu, naći će način.
I ako borba protiv ekonomskih zakona trileme politike nije bila dovoljna, Kina se suočava sa još jednim nerešivim problemom koji će na kraju povući njenu valutu kao nakovanj od 100 tona.
Jednom sam video Blumberg intervju sa menadžerom Hedž fonda Kajlom Basom. Bas je pametan momak i jedan od retkih menadžera koje veoma poštujem.
Jedna od njegovih tema višeg ubeđenja tokom prošle godine bila je implozija kineskog bankarskog sistema i potonja devalvacija juana – tema sa kojom se slažem i o kojoj sam opširno pisao.
Premisa je jednostavna; Kineske banke su na trilionima loših dugova. Koliko tačno dugova niko ne zna. Podaci koji stižu iz zemlje su mučni, ali barem znamo da su u bilionima… što je mnogo.
Ove banke su vraćale loše kredite dodavanjem novih dugova. Oni igraju staru igru „pozajmica koja se ne može gubiti“. Ali svi znamo da ta igra može da traje tako jako dugo.
Kina je bila primorana da ide sve više i više na papire o ovom problemu i spreči da se brana pokvari.
Samo u poslednjih 18 meseci krediti u Kini su porasli za 6,5 biliona dolara, dok su depoziti porasli za manje od polovine. Kao što Bas napominje u intervjuu, „Kina mora da finansira ogromne pomake u rastu kredita samo da bi ostala na približno istom mestu. Mi to zovemo trčanjem da stanemo.“
Sve što će biti potrebno je katalizator i ove banke će propasti i moraće da budu dokapitalizovane. To znači štampanje mnogo više novca što će rezultirati znatno depresiranim juanom.
