Post-Putin: Odnos Rusije prema tehnokratiji

Već dugo vremena kolektivni Zapad se bavi Putinom, od izmišljanja njegovih bolesti i kako samo što nije umro, do toga kako ga skinuti sa vlasti i ko će ga zameniti. Govore o nameštenim izborima u Rusiji dok u svojim zemljama imaju veoma problematične izbore sa sumnjivim rezultatima. Tekst ispod je o tome kakve scenarije zapad predviđa Rusiji.

Spekulacije o tome koliko je siguran položaj Vladimira Putina pojavljuju se svakih nekoliko godina, ali su se pojačale od početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, posebno u svetlu nedavnog povlačenja Rusije iz Harkovske oblasti. Mnoge od ovih spekulativnih debata raspravljaju o tome ko će zauzeti lidersku poziciju ili kakav će režim – i ko ga će ga voditi – zameniti Putina na vrhu.

Postoji velika neizvesnost oko toga kako bi mogla da izgleda post-Putinova Rusija. Projekcije se kreću od nasilnog uništenja ruske države do ponovnog uspostavljanja „demokratskih normi“ i sistema suštinskih provera i ravnoteža – verovatno pod „liberalnom“ elitom i tehnokratijom.

Među većinom ruske elite, uključujući liberale, postoji konsenzus (iako izgleda da jenjava u poslednje vreme): ne postoji takva stvar kao što je zaista post-Putinova Rusija. Putinizam je toliko usađen u političke, društvene i ekonomske institucije i odnose zemlje da je to gotovo nemoguće zamisliti.

VEČERAS OD 20h! VANJA ELEZ U PODKASTU MARIO ZNA

Realna prognoza post-Putinovske Rusije i plan sukcesije to moraju uzeti u obzir.

Putin najverovatnije nema jasan plan sukcesije, osim propisane procedure kojom se predsedništvo predaje premijeru Mihailu Mišustinu i raspisuje izbore u slučaju prevremenog odlaska aktuelnog predsednika. Drugim rečima, malo je verovatno da će doći do dobrovoljne promene rukovodstva. Čak i da su planovi postojali pre rata, oni će se sada verovatno promeniti sa okolnostima.

Ako uopšte postoji plan sukcesije, on bi se doneo nakon rata i postkonfliktnog rešenja. To implicira da će režim pokušati da produži sukob koliko god je to politički i ekonomski moguće s obzirom na neizvesnosti i široko rasprostranjene probleme koje vojna intervencija unosi u sistem.

Dakle, svaka spekulacija o rukovodstvu ili promeni režima to mora uzeti u obzir. Moguće je nekoliko scenarija u vezi sa ishodom rata.

Scenario 1: vojni zastoj

U prilično verovatnom slučaju zastoja i povratka zamrznutom konfliktu na istoku Ukrajine, Kremlj bi to verovatno predstavio kao rusku pobedu – čak i ako bi došlo do povratka na predfebruarske linije, nešto što bi se videlo negde drugde kao neuspeh. Državni aparat bi okrivio priliv zapadne podrške kao glavni faktor koji doprinosi tome, ostavljajući prostora režimskim elitama da se međusobno svađaju.

Lojalisti režima bi verovatno za ruske gubitke okrivili tihe liberale i glasnije jastrebove. Prvi nisu spremno podržavali ruske vojne akcije, a nesposobnost drugih dovela je do velikih neuspeha tokom ukrajinske kontraofanzive.

Ovo bi verovatno rezultiralo povećanim pritiskom na režim i liberala i tehnokrata, kao i vojne i bezbednosne elite. Država bi morala da ublaži nezadovoljne elite ili da ih ućutka. Ovaj sistem bi rezultirao povećanom autonomijom elite i frakcionizmom koji bi doveo do produženih sukoba – a elite bi izvukle većinu koristi. Vidimo da ovo počinje da se odigrava. Na primer, dvojica Putinovih najvećih pristalica rata – čečenski lider Ramzan Kadirov i vođa plaćeničke grupe Vagner Jevgenij Prigožin – izneli su otvorene napade na ministra odbrane Sergeja Šojgua.

Manje je jasno da li Putin može da zadrži svoj status arbitra između elita i u vojnoj i u poslovnoj sferi.

Ali zastoj u Ukrajini bi takođe rezultirao nastavkom statusa kvo tipa izbornog autoritarizma koji se razvio od 2012. godine kada je režim pooštrio kontrolu nad izbornim procesom i dodatno namestio teren u svoju korist.

Putin ne bi tražio naslednika u srednjem roku i nastavio bi da vrši kontrolu nad politikom putem svog oprobanog izbornog autoritarizma. Ali Putinova moć bi se verovatno dugoročno smanjila, što bi dovelo do neregulisane sukcesije bez očiglednog kandidata da ga zameni. Elite bi verovatno iskoristile državni aparat da postave adekvatnog vođu.

Scenario 2: Ruska pobeda

U ovom slučaju, koji zamišljam kao odlučujući napredak na bojnom polju i kontrolu nad anektiranom teritorijom, kompetentni menadžeri u tehnokratiji i elite dobijaju povlašćeni tretman, dok su liberali uglavnom isključeni. Kao i u prethodnom scenariju, u doglednoj budućnosti nije u planu neposredan plan sukcesije. Režim se u potpunosti konsoliduje u hegemonistički autoritarni režim pod Putinom.

Tranzicija vlasti u ovom scenariju bi se desila u budućnosti i pod sličnim uslovima kao nedavne tranzicije u Centralnoj Aziji, kao što je zamena Nursultana Nazarbajeva sa njegovim favorizovanim kandidatom Kasim-Žomartom Tokajevim u Kazahstanu. Ali nedavni Tokajevljevi nemiri i naknadne čistke zvaničnika iz doba Nazarbajeva još su sveži u sećanju Putinovog režima. Verovatno su naučili iz pogrešnih koraka Nazarbajeva u tom pogledu.

I tehnokrate i elite imaju jaku osnovu u ovom potencijalnom režimu. Ali umerena, nekontroverzna i kontrolisana kandidatura tehnokratije je poželjnija ako se Putin jednostavno povuče, ali ne i van vlasti (na primer, zadržavajući kontrolu nad budžetom, bezbednošću i obaveštajnim službama). Nasleđivanje će biti dobro regulisano.

Moć u ovoj državi bi nastavila da teče preko Putina, a ne preko izvršne vlasti. Ali moćna frakcija elita bi skoro sigurno pokušala da „zategne šrafove“ i učvrsti hegemonistički režim nakon tranzicije.

Scenario 3: Pobeda Ukrajine.

Ovaj verovatan scenario dolazi sa najviše neizvesnosti od ova tri. Rastuća autonomija elite tokom rata stvoriće uslove za ekstremni frakcionizam: Elite protiv liberala i tehnokrata. Putinove odluke će u velikoj meri biti irelevantne, a neregulisana i iznenadna sukcesija se čini verovatnom u kratkom i srednjem roku. Ovo se može oblikovati ako Putin bude nasilno smenjen ili se dobrovoljno ukloni sa funkcije.

Frakcijske elite će se takmičiti za vlast, ali ostaje nejasno kako će se odvijati proces izbora novog izvršnog direktora. Elite će imati podsticaj i kapacitet da zauzmu više pozicije, ali bi došli u sukob sa tehnokratijom i liberalima. U slučaju oslabljenog proratnog bloka, elite će se suočiti sa oštrom opozicijom.

U slučaju izbora za vođstvo – s obzirom na socijalno nezadovoljstvo, ekonomske i političke poremećaje – tihi liberali i tehnokrate bi obezbedili neophodne glasove. Ipak, suočili bi se sa protivljenjem gore pomenutih frakcijskih snaga. Rusija bi verovatno upala u mešavinu nestabilnosti iz Jeljcinove ere i tehnokratskog autoritarizma, gde su neophodne nedemokratske tehničke intervencije da bi se održao novi status kvo.

Nulta Tačka/Technocracy