Autoritarno nasleđe Džastina Trudoa
Posle skoro decenije na funkciji, nakon pokušaja fotogenične diplomatije i izvinjenja, Džastin Trudo se povlači sa mesta kanadskog premijera, ostavljajući iza sebe nasleđe koje izaziva dramatične podele. Za neke je on bio primer za progresivno vođstvo, lider koji se zalagao za klimatske akcije i raznolikost, dok je Kanadu doveo u globalnu žižu. Za druge, on je bio previše uglađen političar čiji je mandat bio definisan cenzurom, lošim ekonomskim upravljanjem i instrumentalizacijom državne moći protiv sopstvenih građana. Njegova ostavka označava kraj jedne ere – koja je definisana koliko uzvišenom retorikom, tako i politikom koja je ostavila dubok trag na građanske slobode i poverenje javnosti.
Dakle, šta je Trudoova Kanada posle skoro deset godina? Zemlja progresivnih težnji ili distopijska Pinterest tabla?
Cenzura: Autokratsko izdanje
Nekoliko stvari bolje opisuje Trudoov mandat od zakonodavnog rata njegove vlade protiv slobode govora. Počnimo sa dinamičnim dvojcem digitalnog prekoračenja:
Predlog zakona C-10: „Regulisanje neregulisanog“
Saga o Zakonu C-10 počela je sasvim nevino. Trudoova vlada je uokvirila nacrt kao plemeniti napor da se modernizuje Zakon o radiodifuziji. Na kraju krajeva, zakon nije ažuriran od 1991. godine, kada je Blokbaster cvetao i kada je internet bio samo štreberski san. Cilj je, kako su rekli, „izjednačavanje terena“ između tradicionalnih emitera i giganta za strimovanje kao što su Netfliks i Jutjub.
Zvuči pošteno, zar ne? Ne donosite brzo zaključke.
Ovo je poslednja faza, slom Sjedinjenih Država je neizbežan | Haz Al-Din | Mario Zna, 308
Đavo je bio u detaljima — ili u nedostatku istih. Zakon je dao kanadskom regulatoru za emitovanje, Kanadskoj radio-televiziji i komisiji za telekomunikacije (CRTC), sveobuhvatna ovlašćenja da nadzire onlajn sadržaj. Prvobitno, sadržaj koji generiše korisnik kao što su vlogovi, TikTok ili indi filmovi trebalo je da bude izuzet. Međutim, usred zakonodavnog procesa, Trudoova vlada je tiho uklonila ta izuzeća. Odjednom, vaš video o mačkama bi mogao biti klasifikovan kao „sadržaj za emitovanje“, dajući birokratama moć da odluče da li ispunjava kanadske kulturne standarde.
Kritičari, uključujući pravnike i grupe za digitalna prava, podigli su uzbunu. Tvrdili su da je slovo zakona toliko nejasno da bi moglo dozvoliti vladi da diktira šta Kanađani vide, dele ili kreiraju na mreži. Bauk državno kontrolisanih algoritama koji biraju ono što se promoviše na platformama bio je previše blizak cenzuri za udobnost.
Ali vlada je odbacila zabrinutost, nazvavši kritičare uzbunjivačima. U Trudoovoj Kanadi, želja za jasnim ograničenjima moći vlade vas je očigledno učinila teoretičarom zavere.
Zakon C-36: Govor mržnje ili ubica debate?
Ne zadovoljavajući se da samo nadgleda šta bi Kanađani mogli da stvore, Trudoova administracija je otišla korak dalje sa zakonom C-36, navodno oružjem protiv govora mržnje na internetu. Ako je zakon C-10 bio o kontroli medija, ovaj zakon je bio o kontroli postova.
Šta je to uradilo?
Ponovo je uveden kontroverzni deo kanadskog Zakona o ljudskim pravima, koji omogućava ljudima da podnose žalbe zbog govora mržnje na mreži.
Dozvoljeno je sudovima da izriču velike novčane kazne, pa čak i zatvorske kazne za prestupnike.
Vladi je dao moć da preventivno kažnjava pojedince osumnjičene za potencijalno činjenje govora mržnje – svojevrsni pristup misaonog zločina iz izveštaja o manjinama.
Problem? Definicija „mržnje“ u predlogu zakona bila je toliko opsežna da bi potencijalno mogla da kriminalizuje nepopularna ili uvredljiva mišljenja. Predlog zakona nije ciljao samo na jasno podsticanje na nasilje; ciljao je na bilo šta za šta se smatralo da će izložiti pojedince „mržnji ili preziru“. Kritičari su se plašili da „mržnja ili prezir“ mogu značiti bilo šta, od političkog neslaganja do oštrih kritika vladine politike.
Još alarmantnija je bila perspektiva „kulture doušnika“. Nacrt zakona ohrabruje privatne građane da prijavljuju jedni druge zbog sumnje na govor mržnje, potencijalno pretvarajući nesuglasice u pravne bitke.
Domet električnih automobila može da se smanji zimi i do 40% https://t.co/eVAVeXKMYJ
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) January 6, 2025
David Lametti, Trudoov ministar pravde, branio je nacrt, tvrdeći da je postignut pravi balans između slobodnog izražavanja i zaštite od štete. Ali kada su se pravni stručnjaci i grupe za građanske slobode ujedinile u opoziciji, postalo je jasno da ravnoteža nije jača strana vlade.
Konvoj slobode—trenutak kada je Kanada prešla rubikon od mirnih protesta i Tima Hortonsa do zamrznutih bankovnih računa i policijskih akcija.
2022. godine, kada su se kamiondžije i njihove pristalice spustile u Otavi da protestuju zbog obavezne vakcinacije protiv COVID-19, Trudo ih nije dočekao dijalogom, pa čak ni svojim zaštitnim znakom osmeha i mahanja. Umesto toga, obrisao je prašinu sa Zakona o vanrednim situacijama, nešto što se nijedan premijer ranije nije usudio da dodirne. Finansijske institucije su preko noći postale Trudoovi lični izvršitelji, zamrzavajući račune demonstranata i svakog ko se usudi da ih podrži.
Zamenica premijera Kristija Frilend, Trudoova pomoćnica u to vreme, koja ima LinkedIn vezu sa globalnim elitama, željno je glumila lošeg policajca. Pod njenim uputstvima, finansijska blokada pretvorila je kanadski bankarski sistem u političko oružje. Kritičari nisu zaboravili da su njene ugodne veze sa globalnim finansijerima učinile da cela stvar izgleda kao međunarodni obračun protiv neslaganja.
A šta je sa presedanom? Trudoova poruka je bila jasna: ne slažete se sa vladom i mogli biste izgubiti pristup svojoj životnoj ušteđevini. Bio je to majstorski kurs o tome kako pretvoriti finansijske sisteme u lisice, ostavljajući građanske slobode u dronjcima.
Medijska brnjica: Subvencionisanje poslušnosti
Takođe, na udaru je bila i novinarska nezavisnost. Trudoova vlada je uvela zakon koji primorava medije da se registruju kod vladinog tela kako bi se kvalifikovali za finansiranje. Na površini, ovo je bilo reklamirano kao spas za novinarstvo koje se bori da opstane. Jer je „sloboda štampe“ ustvari novinari koji zavise od vladinih priloga, zar ne? To je klasičan potez: ponudite finansijsku pomoć jednom rukom, a drugom držite povodac.
Kritičari su brzo ukazali na klizav teren. Kada isti subjekt koji plaća račune takođe postavlja pravila, granica između novinarstva i vladinog PR-a brzo se zamagljuje. Trudo je, naravno, ovo predstavio kao podršku demokratiji, ali rezultat je bio medijski pejzaž koji je nervozno gledao na sledeću platu dok je na prstima kritikovao svog dobrotvora.
Veliki brat dobija nalog na Tviteru
Zatim je usledio nadzor. Pod Trudoovim nadzorom, kanadske obaveštajne agencije su dramatično proširile svoje praćenje društvenih medija. U početku je ovo bilo uokvireno kao neophodno sredstvo protiv ekstremizma. Ali „ekstremizam“, slično kao i „dezinformacije“, je fleksibilan termin u rukama onih na vlasti. Aktivisti i protestne grupe – glasovi koji su tradicionalno centralni za demokratski diskurs – odjednom su se našli pod mikroskopom.
Zamislite da se prijavite na X da biste se izjasnili o novoj stambenoj politici, samo da biste shvatili da je vaš tvit označen državnim algoritmom. Poruka je bila jasna: neslaganje možda nije protivzakonito, ali je svakako bilo nezgodno.
Dezinformacije: Vladina nova reč
Trudoov način otpora bio je njegov krstaški rat protiv „dezinformacija“. Ova reč je postala švajcarski vojni nož izgovora, korišćena da se delegitimizuju kritičari i da se ogradi javno mnjenje. Da li imate neslaganje sa politikom vlade? Dezinformacije. Dovodite u pitanje obaveznu vakcinaciju za pandemiju? Dezinformacije. Niste impresionirani Trudoovom najnovijom fotografijom? Pogađate – dezinformacije.
Da bi poentirao, njegova administracija je pokrenula niz kampanja za podizanje svesti javnosti, navodno da edukuje Kanađane o opasnostima dezinformacija na mreži. Ove kampanje, natopljene paternalističkom snishodljivošću, često su zamaglile granicu između provere činjenica i otvorene propagande. Podtekst je bio nepogrešiv: neslaganje, čak i ako je ukorenjeno u istinskim zabrinutostima, predstavljalo je pretnju nacionalnoj koheziji.
Kanadska nova normalnost: strah od slobodnog govora
Kumulativni efekat ovih politika nije bio suptilan. Kanađani su počeli da cenzurišu sebe, ne iz poštovanja prema drugima, već iz straha da ne stanu na pogrešne birokratske prste. Kreatori sadržaja oklevali su da se pozabave temama koje izazivaju podele. Aktivisti su se pitali da li će ih njihov sledeći miting staviti na vladinu listu posmatranja. Ono što je nekada bilo snažno tržište ideja počelo je da liči na retko opskrbljenu policu.
Pa ipak, Trudoovi branioci ostaju lojalni, tvrdeći da je njegova politika bila plemeniti pokušaj da se zaštiti društvo. Međutim, kao što je istorija više puta pokazala, put do cenzure popločan je obećanjem sigurnosti, ali njegovo odredište je društvo koje je previše uplašeno da bi govorilo.
Nasleđe kontrolisanog govora
Pa kakva je presuda? Da li je Trudo neshvaćeni čuvar demokratije, ili je vuk koji je hodao pod maskom pastira? Teško je zagovarati inkluzivnost i raznolikost kada je manje glasova dozvoljeno da se pridruži razgovoru. Kanada će se možda jednog dana suočiti sa punim implikacijama ove politike, ali šteta je već vidljiva.
I dok Kanađani „na prstima“ obilaze svoje digitalne platforme, ostaje jedno pitanje: koliko je slobodna demokratija u kojoj svi šapuću?
