Brutalna istina o transhumanizmu: Da li sledi kraj ljudske vrste kroz ubijanje biologije i identiteta?
Demontaža biologije i identiteta u društvu izgleda su spremna za rastuću realizaciju eugenike, prepakovane u transhumanizam.
Zapadna civilizacija, taj veliki eksperiment razuma i prosvetiteljskih vrednosti, sada se suočava s krizom identiteta. Od filozofije koja nam je donela demokratiju, naučnu metodu, pa čak i dobre flaše vina, nekako smo završili u čudnom periodu u kojem se društvu sugeriše da veruje da je stvarnost manje čvrst pejzaž, a više politička Rubikova kocka.
Rodni pejzaž postao je bojno polje bioloških, kulturnih i političkih ideala – dominira naslovima, monopolizuje diskurs i na čudan način uspeva da ignoriše statističku beznačajnost svoje demografske publike. Transrodne osobe čine otprilike 0,3% zapadne populacije, ali se čini da se svet okreće oko njihovih zamenica, identiteta i pristupa javnim toaletima, sve u ime napretka.
Naša intelektualna elita, obavijena dizajnerskom ideologijom, ubeđuje nas da je razlika između biološkog pola i roda sofisticirana; to je „in“, nova ortodoksija za modernog čoveka koji misli. Dovesti ovo u pitanje, tvrditi nešto tako očigledno arhaično kao što je „biologija je stvarna“, znači izložiti sebe kao nazadnog, neobaveštenog – kvara u društvenoj svesti.
Ali teško je ne zapitati se da li samo igramo neku veliku ideološku igru, pretvarajući se da pravimo skokove u ljudskom razumevanju, dok u stvarnosti sledimo liniju u koju mnogi ljudi ne mogu da veruju. Pristajanje i ohrabrivanje dece koja se identifikuju kao životinje, stigmatizacija druge dece kao nasilnika zbog razotkrivanja ovog apsurda i davanje poverenja onome što je nekada bilo prihvaćeno kao fikcija, mašta i igra. Ipak, čini se da većina ljudi to prećutno dopušta, kao autsajderi, držeći se svog razuma kao moljac za zapaljeni plamen.
Izveštavanje o transrodnim osobama u medijima povećano je za više od 1.600% u poslednjih 10 godina, dok se ton ovih priča promenio od senzacionalnog ka militantno pozitivnom i podržavajućem, dovodeći diskusije do neviđenog nivoa istraživanja prirode identiteta. Univerziteti, mediji i korporativni DEI precrtavaju naše kognitivne mape sa preciznošću pijanog igrača pikado, utičući na koncept stvarnosti društva. Ove implikacije prevazilaze rodni identitet, vodeći ka mogućoj budućnosti u kojoj se ljudska ograničenja i prirodne porodične strukture sve više preispituju i redefinišu kroz tehnologiju. Jasno je da je to deo podmukle, transhumanističke agende kontrole.
Takvo zamagljivanje stvarnosti i ideologije ima zabrinjavajući istorijski presedan. Dok su imperije prepravljale istoriju, moderni pokreti žele da ponovo napišu temelje ljudske biologije. Pomislite na SSSR, maoističku Kinu i Crvene Kmere, koji su narušavali svetost porodične jedinice, osnovne društvene strukture.
Čak su i nacisti, promovišući tradicionalne vrednosti, podsticali lojalnost ne porodici, već državi, obučavajući decu da prijavljuju nekonformističke stavove svojih roditelja. Današnji Zapad se ne čini daleko od toga, osim što je raspad porodičnih veza upakovan u mekši paket.
Tradicija i generacijska mudrost odbacuju se kao ostaci ugnjetavanja, a pojam porodice kao vodećeg principa društva postaje relikt, artefakt prikladniji za muzeje nego za modernu kulturu.
Danas, demontaža biologije i identiteta unutar društva izgleda spremna za svest o eugenici, prepakovanoj u transhumanizam. Transhumanizam se predstavlja kao progresivna filozofija koja obećava da budućnost čovečanstva leži u stapanju sa mašinama. Bogata elita može da uživa u vizijama bioničkih udova i AI poboljšanja inteligencije, dok se ostali suočavaju s nametnutim „nadogradnjama“ koje nisu tražili.
Najsjajniji umovi Silicijumske doline nas uveravaju da su ove tehnologije korisne, ali čudno je što prvenstveno služe za praćenje, kvantifikaciju svakog neurona, otkucaja srca, i pulsa, sve u ime „napretka“. Nazovite to MK-Ultra 2.0 – prošli eksperimenti kontrole uma su sada digitalni i sveprisutni, implementirani kroz aplikacije koje radosno „prate naše blagostanje“ i „optimizuju naše iskustvo“.
Istorijski tehnološki evanđelisti poput Hakslija, Velsa, pa sada i Maska i Gejtsa, svi su nosili verziju ovog šešira. Oni nas uveravaju da je naučni napredak uvek etički čist, iako njihova gledišta često odišu vekovnom težnjom za kontrolom ljudskog iskustva.
Danas se njihove ideje vraćaju u formi „inovativnih rešenja“ za svetske probleme. Gejts i Mask predlažu svet u kome njihove kompanije, pod maskom „pomoći“, prikupljaju informacije o nama, u čemu bi čak i Štazi iz Istočne Nemačke pocrveneo.
Ali kakvu budućnost obećavaju? Ako je verovati transhumanistima, ljudski um može prevazići fizičko telo, dostići stanja „čistog potencijala“ i nadmašiti svoja biološka ograničenja. Ipak, ovo je poziv da oslobodimo svest od osnovnih ograničenja saosećanja ili čak slobodne volje.
U ovom „Hrabrom novom svetu“, kritičko razmišljanje zamenjuje konformizam, a otpor dominantnoj ideologiji postaje aplikacija koja se mora deinstalirati. Duhovnost postaje stilizovana, trendovska, umesto autentična, zadovoljavajući zahteve robotizovane mase.
I tako dolazimo do ironične stvarnosti. Iako stalno pričamo o individualnosti i autentičnosti, živimo u vremenu gde je skepticizam društveno bogohuljenje.
Naše društvo tvrdi da je progresivno, ali licemerje je postalo naša najstabilnija valuta, svaka ideološka promena je investicija u samoobmanu. Jer zašto ne? Poštovanje je retko bilo isplativije za one na vlasti.
Maskova vizija budućnosti možda se dobro prodaje u tvitovima, ali stvarnost verovatno više podseća na korporativni tematski park gde su građani kupci, biometrijski tokeni, koji ne samo da plaćaju CBDC-om koji menja ponašanje, već i autonomijom.
Pri tome se mora zapitati: gde je mesto čovečanstvu? Odgovor postaje sve nejasniji. U svetu gde je identitet promenljiva varijabla, budućnost društva postaje sve neizvesnija. U ovom „Farenhajtu 451“, ne samo da se neko može identifikovati kao bilo šta, već će uskoro i sam koncept „biti čovek“ možda izgledati zastarelo. Ovo se predstavlja kao oslobođenje, ali više liči na uništavanje samog značenja.
Istorija je puna upozorenja, ako odlučimo da ih poslušamo. Glubova „Sudbina imperija“ prikazuje uspon i pad civilizacija, napominjući da svako carstvo dosegne fazu dekadentnog cinizma, klizeći ka propasti.
Tehnologija, politika identiteta i moralni relativizam zamenjuju stare vrednosti. A svaka razmena zahteva nešto zauzvrat – obično istinu, koherentnost i, najstrašnije, slobodu mišljenja i autonomiju. Pred nama je ambis.
S jedne strane, vezanost za ideje koje iskrivljuju stvarnost i vežu nas za tehnologiju koju ne razumemo. S druge strane, put preispitivanja, kritičkog mišljenja i možda povratak temeljnim istinama zasnovanim na ljudskom iskustvu.
Na kraju, „progresivno“ doba je suprotno od onoga što sugeriše – puko resetovanje ljudskih iskustava pod novim etiketama. Pred nama su izbori i posledice – sa tehnologijom kao našim saputnikom ili vladarem, ali nikada našim prijateljem.
