ČUDO! Nakon što su mu odstranili deo mozga, pacijent prestao da oseća STRAH!
Džodi Smit, čovek koji se borio sa anksioznošću tvrdi da je izgubio sposobnost da oseća strah nakon operacije mozga, opisujući taj osećaj kao vid stoicizma, dajući mu “moć“ kad se suoči sa mnogim životnim opasnostima, poput nasilnika, životinja ili insekata kojih se bojao, situacijama koje su mu zadavale prilično visok stepen straha u životu.
Ovaj 32 – godišnjak kaže da se više ničega ne “plaši“- neočekivani rezultat odsecanja desne amigdale. Stanovnik Njujorka patio je od kratkih napada panike koji bi se ponovili nekoliko puta tokom njegovog dana. Periodična nervoza dovodila ga je do ozbiljne epizode “pomračenja“ nakon koje bi počeo da puzi ili bi samo ostao nepomičan zbog kratkotrajnog gubitka vida.
Smit kaže da se takvih događaja jedva sećao. Nakon konsultacija sa specijalistom, dijagnostikovana mu je epilepsija.
Džodi Smit je proveo dve godine pokušavajući da svoje napade leči lekovima, ali bez uspeha. Hirurgija mozga bila mu je poslednja nada.
Pre nego što je procedura mogla da se nastavi, lekari su ugradili sonde u Smitov mozak kako bi mogli da lociraju odakle potiču napadi.
Smitu je tada predloženo da namerno izvrši napad kako bi njegovi lekari mogli da utvrde područje njegovog mozga koje je trebalo izvaditi.
Rekao je da se namerno “mučio“ uglavnom puštajući glasnu muziku i lišavajući se sna, u nadi da će pokrenuti epileptičnu reakciju.
U jednom trenutku su ga lekari čak podstakli da pije pivo kako bi ubrzao proces.Posle nedelju dana, hirurzi su precizno odredili svoju metu: prednju polovinu Smitovog desnog slepoočnog režnja, desnu amigdalu i desni hipohampus. Tri dana nakon što mu je glava urađen taj poduhvat, Smit je otpušten iz bolnice.
Dok se oporavljao kod kuće, primetio je da mu je operacija ostavila probleme sa pamćenjem i fokusom, ali postojao je još jedan “problem“ iliti nuspojava: nije mogao da oseti strah.
“Mnogi stvari opisuju rečju “strah“ – poput, “bojim se paukova“, ili “bojim se neuspeha“- ali ja ovde govorim o strahu koji biste osećali kada se suočite sa smrću ili ozbiljnih povreda. To je strah koji je uklonjen“, napisao je.
Naveo je nekoliko primera kako je promena uticala na njegovo ponašanje. Šetajući gradom, Nju Džerzijem, prišla mu je grupa mangupa, sitnih lopovčića i razbojnika. Umesto da pokuša da ih izbegne, mirno je prošao pravo pored njih, smelim potezom koji ga je ostavio neozleđenog. “Očigledno ih je pogodio moj nedostatak straha“, rekao je Smit.
Druga stvar koja ga je zaista plašila pre operacije su paukovi, manji ili veći, nebitno. Nakon susreta sa jednim, nije osećao potrebu da odreaguje, čak je dozvolio i da ga ujede.
“Bio sam kao “Ok, šta bih sledeće trebalo da uradim?“, rekao je Smit. Kao stravičan planinar, Smit je takođe otkrio da se više ne plaši da stoji blizu strmih litica.
Čini se da je Smit zadovoljan svojim novim načinom razmišljanja. Rekao je da, “iako još uvek pati od problema sa pamćenjem i fokusom, njegov život je bolji “bez osećaja straha“, kao i da drugi njegovi instikti pomažu u nadoknađivanju bilo kakvih nedostataka koji nastaju prekomernim oprezom.
Smit je objasnio da sada može mirno i racionalno da analizira situacije umesto da ga preplave emocije. Iako su medicinski stručnjaci rekli da je njegov očigledni nedostatak straha neočekivana nuspojava, takođe ih nije iznenadio njegov novi pogled na život. Doktor Sani Van Roj, docent za psihijatriju i nauke o ponašanju na Univerzitetu Emori, rekla je da Smitova reakcija na operaciju odražava druge slučajeve u kojima su ljudi podvrgavani sličnim hirurškim zahvatima.
Kako god, u njegovom slučaju, možda mu je baš to i trebalo – ali drugi ljudi bi se trebali čuvati – nama su potrebni mehanizmi straha kao alat za preživljavanje, to je od vitalne važnosti u nekim situacijama. Ovo je ipak slučaj za ljude sa ozbiljnim neurološkim oboljenjima, kojima je život svakodnevno ugrožen i koji nemaju drugi izbor nego da se podvrgnu takvom operacijom.
