Da li su Olimpijske igre proba za digitalnu državu 1984?

Najbolji način za početak bi mogao biti da kažete da postoje tri različite kategorije lokacija Olimpijskih igara koje Grad Pariz želi da učini ultra bezbednim za posetioce i sportiste, od kojih svako ima svoje jedinstvene bezbednosne izazove.

Prvo, postoje brojni zvanični, već postojeći sportski objekti (stadioni, arene, teniski tereni, vodeni centri, itd.) koji se nalaze širom Pariza i Francuske. Oni zahtevaju najmanju količinu novih bezbednosnih mera, bilo u obliku zaštitnih perimetara ili (neuobičajenih) metoda koje se koriste za njihovo održavanje.

Među njima je i istorijski Grand Palais, arhitektonski dragulj iz 1900. koji se nalazi u podnožju Jelisejskih polja. Monumentalno masivna zgrada sa izvanredno raznovrsnim unutrašnjim prostorom, redovno je domaćin muzejskim izložbama svih vrsta, pored gala, razrađenih modnih revija, koncerata, konvencija, pa čak i klizališta. Pretvoriti ga u mesto olimpijskih sportskih događaja ne bi bilo teško.

Drugo, i dopunjujući ove namenske sportske objekte, nalazi se nekoliko poznatih javnih spomenika na otvorenom i istorijskih znamenitosti koje su pretvorene u privremene lokacije za igre.

To uključuje, pre svega, Trokadero i oblast pored Ajfelove kule, Versajski dvorac, Place de la Concorde, most Aleksandra III i prostrane travnjake ispred Hotel des Invalides.

Ogromne količine tribina i objekata za gledaoce sa ulaznicama su donete i kreativno postavljene da se prilagode često neobičnim konturama i prostornim ograničenjima ovih oblasti. Videti obelisk na Place de la Concorde skriven iza ukrštenih šipki i tribina bilo je zaista čudno. Spolja, prostrano ograđeno područje, sa ogromnim štandovima koji se uzdižu iz ispražnjenih ulica, izgleda kao neobična vrsta sajmišta.

Treće, i verovatno najvažnije, tu je sama reka Sena, koja je bila mesto ceremonije otvaranja, kao i nekoliko vodenih takmičenja.

Srbi i Mađari protiv demonskih agendi | Karolj Ružanji | Mario Zna, 287

Sa bezbednosnog stanovišta, prva kategorija prostorija je najjednostavnija jer su ulazi i izlazi već deo strukture. Sve što je neophodno da se garantuje bezbednost gledalaca i sportista je da se oko zgrada postave blago prošireni perimetri i preplave pristupne tačke osobljem i obezbeđenjem tako da niko – ili bilo šta – opasno ne prođe.

Razmislite o Barclays centru u noći utakmice. Dosta prostora za smeštaj ljudi na ulazu koji čekaju da prođu kroz obezbeđenje, uz minimalne smetnje u neposrednoj okolini.

Druga kategorija lokacija događaja, kao što je gore pomenuto, značajno modifikuje javne prostore na otvorenom; oni predstavljaju veće bezbednosne i logističke izazove, pošto fizičke ograde koje razdvajaju „spolja od iznutra“ – koje odvajaju gledaoce sa ulaznicama od onih bez karata – moraju da se dovezu kamionima i postave.

Ove barijere se sastoje od stotina km od onoga što su u suštini jedinice ograde (oko 3m dugačke i 2m visoke) postavljene u betonske ploče koje se mogu pomerati i povezivati po potrebi.

Oni se postavljaju oko privremenih lokacija za sportske događaje na otvorenom na čudne, neugledne načine i, bez obzira na značajan napor da se uredno poređaju, mnogima liče na ljudske odgajivačnice. (Uznemireni Parižani ih nazivaju kavezima.)

Mladić umro mesec dana nakon što je primio mRNA vakcinu https://t.co/yf6T4ut6kJ

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) July 31, 2024

Poslednja lokacija/kategorija olimpijskih događaja i lokacija ceremonije otvaranja, reka Sena, je najproblematičnija u pogledu bezbednosnih perimetara.

U stvari, da bi se zadovoljile beskrajne bezbednosne, komercijalne i sanitarne potrebe povezane sa brojnim namenama kojima se reka koristi, desila se stvar bez presedana: 8 dana pre ceremonije otvaranja, Sena i njena neposredna okolina podvrgnuti su jednoj formi privatizacije koja je držala skoro celokupno parisko stanovništvo dalje od svojih rečnih obala i dalje od najbližih okolnih ulica i mostova.

Implementacija ovog zatvaranja reke je uključivala široku upotrebu pomenutih pokretnih ograda – na hiljade njih – zajedno sa novim, ali ne potpuno nepoznatim tehnološkim uređajem: QR kodiranim prolazom.

Da bih objasnio kako ovo izgleda na terenu, pokušaću da napravim hipotetičku analogiju sa Njujorkom.

To je veoma pogrešno poređenje zbog veoma različitog rasporeda i karakteristika dva grada, sa isključenim proporcijama, ali to je najbolje što sam mogao da smislim pod pritiskom da ilustrujem poentu.

Zamislite da je 42. ulica u Njujorku bila reka Sena i da su sve avenije koje su prolazile kroz nju bili mnogi pariski mostovi koji povezuju severnu i južnu stranu grada.

Sada zamislite trotoare 42. ulice kao desnu i levu obalu Pariza, ili obale reke, i sve zgrade na severnoj i južnoj strani 42. ulice, koje se protežu celom dužinom, poput redova šarmantnih starih pariskih stambenih zgrada koje vidite kada gledate Senu na razglednicama.

Dobro, sada zamislite kakav bi život bio na Menhetnu kada bi 8 dana cela 42. ulica (ulice, trotoari, avenije, čitavi blokovi zgrada) bila potpuno zabranjena za sav motorizovani saobraćaj i većinu pešačkog i biciklističkog saobraćaja, sa samo dve avenije – jedna na istočnoj strani (recimo, 2. avenija) i jedna na zapadnoj strani (recimo, 8. avenija) – ostavljene su otvorene za sva kretanja severa na jug središta Menhetna: pešice, bicikle i motorizovani saobraćaj.

Povrh ovih ograničenja u 42. ulici, zamislite da cela oblast obuhvata 41. i 43. ulicu – poprečne ulice i sve – svaki centimetar, da bude odsečena za sav motorizovani saobraćaj 8 dana, osim za vozila hitne pomoći i policije. Autobusi bi bili preusmereni iz tog područja.

Nasumični pešaci i biciklisti koji su se približavali iz gornjeg ili centra grada mogli su se slobodno kretati unutar ovog rubnog područja odmah severno i južno od 42. ulice, ali i dalje nisu mogli da pristupe samoj 42. ulici, a kako su ulazili u okolne pešačke oblasti preko policijskih punktova, oni su bio bi predmet nasumičnog pretresa torbi od strane policijskog prisustva nalik okupatorskoj vojsci.

Služba metroa nastavila bi da radi neprekidno kroz zonu, ali se ne bi zaustavljala u 41., 42. i 43. ulici. Sva glavna čvorišta metroa u ovoj oblasti bila bi potpuno zatvorena za tih 8 dana, uključujući MetroNorth i LIRR vozove koji ulaze i izlaze iz Grand Centrala.

Vozači koji žele da putuju sa, recimo, Upper East Side-a do Kip’s Bay-a, mogli bi da u špicu brže i lakše idu mostom Queensborough do tunela Queens Midtown, vraćajući se nazad u Menhetn, umesto da sede u uskom grlu koje stvara blokove i blokovi duž prilaza 2. aveniji 42. ulice južnog prelaza.

Zamislite pored toga da je više od polovine širine trotoara 42. ulice u potpunosti zauzeto metalnim tribinama i tribinama u pripremi za ceremoniju otvaranja parade sporih kamiona koji će preći preko 42. ulice od istoka ka zapadu.

Moje fantastično poređenje sa Njujorkom, nažalost, ne dozvoljava da se avenije ponašaju kao mostovi, ali ako možete da zamislite vijadukt Park Avenue preko 42. ulice ispunjen praznim sedištima i klupama naslaganim visoko i gledajući dole preko ulice, možete dobiti osećaj kako je ovaj vitalno važan javni prostor pretvoren u jednu ogromnu zonu za sedenje, koja miruje 8 dana.)

Kontrolisani pristup hiljadama rezidencija, preduzeća i prodavnica u 42. ulici preko mnogih inače zatvorenih avenija počinjao bi čak do 41. i 43. ulice (a ponekad i jedna ili dve ulice dalje) iza stotina stopa od gore pomenutih lančanih barijera i kroz odabrane pristupne tačke koje čuvaju policijske jedinice 24/7.

Ulaz bi bio odobren samo ovlašćenim pojedincima koji poseduju poseban QR kodiran „Games Pass“.

„Ovlašćena“ lica kojima je dozvoljeno da uđu u ovu oblast, pešice ili samo biciklom, bili bi: lokalni stanovnici, vlasnici ili zaposleni u prodavnicama i preduzećima u 42. ulici, i/ili turisti i drugi koji imaju valjane razloge da budu tamo.

Poslednji razlozi bi uključivali i u suštini bili ograničeni na lekarske preglede, rezervacije za ručak/večeru u restoranima i potrebu da se gosti koji borave u hotelima ili Airbnbs-u unutar ovog „bezbednog“ perimetra vrate u svoj smeštaj.

Sama „Games Pass“ sa QR kodom bi se izdavala podnosiocima zahteva tek nakon uspešnog podnošenja detaljnih ličnih podataka i pratećih dokumenata NYPD-u mnogo pre perioda zatvaranja.

Policija Njujorka bi snimila sve lične podatke o tome ko je živeo i radio unutar ovog perimetra koji će uskoro biti zatvoren, verovatno bi proverila tačnost datih informacija, a zatim bi dala, ili uskratila davanje zelenog svetla za izdavanje „Games Pass.”

Iz nepoznatih razloga, mnogi zaposleni u malim preduzećima nikada ne bi dobili svoj QR kodirani „Games Pass“ nakon što su nadležnima pravilno dali sve potrebne lične podatke.

(U Parizu, ovaj neobjašnjivi propust da se izdaju „propusnice za igre“ zaposlenima čija su radna mesta bila unutar zatvorenih oblasti, bilo zbog greške ljudi ili mašina, u početku je stvorio veliku napetost između policajaca i radnika na brojnim pristupnim tačkama, pošto su ovi drugi pokušali na mnogo načina (pozovima svojim šefovima telefonom, pokazivanje dokaza o zaposlenju, davanje prijateljskih uveravanja, itd., često uzalud, da opravdaju svoje pravo i potrebu da uđu u tu oblast.)

Popodne na ceremoniji otvaranja, tribine pored trotoara 42. ulice, zajedno sa redovima tribina koje gledaju na dole sa vijadukta Park Avenue, polako su se ispunile sa više od 300.000 gledalaca sa ulaznicama kojima je bilo dozvoljeno da gledaju Olimpijsku paradu.

Niko drugi u Njujorku – osim ako nije imao sreće da živi u zgradi u 42. ulici sa prozorom koji gleda na ulicu – ne bi smeo da se približi događaju dovoljno da ga vidi svojim očima.

Teško je uhvatiti univerzalno ogorčenje izazvano ovim skoro potpunim zatvaranjem reke Sene od 8 dana, njenih gornjih i donjih obala, zgrada svuda oko nje i većine njenih mostova.

Preusmeravanje motorizovanog saobraćaja i rezultirajuća kolosalna uska grla oko ovog centralnog dela grada predstavljali su apsolutnu noćnu moru za taksiste i putnike do posla u špicu – čak i nakon značajnog smanjenja broja vozila na putevima nakon sezonskog egzodusa Parižana koji beže iz grada za letnjikovce i strane destinacije za odmor.

Ali ograničenja kretanja pešaka i biciklista oko vode i rečnih područja najviše su razbesnela Parižane.

Opaženi i provučeni kroz dugačke uske prostore između trotoara i praznih puteva, lokalni stanovnici i posetioci Pariza podjednako se suočavaju sa nametljivim, zastrašujućim metalnim ogradama, koje su više u skladu sa tipovima struktura koje biste videli u pritvorskom centru ili migrantskom kampu nego na međunarodnom sportskom događaju.

Teško je preceniti koliko se nasilno ove ružne barijere sukobljavaju sa inače prelepim okruženjem iz kojeg drže ljude podalje.

Sva ova ograničenja su, što nije iznenađujuće, dovela do ozbiljnog pada turističkih aktivnosti u ovoj oblasti. Restorani unutar ograđenih „sigurnosnih perimetara“ zarađuju 30%-70% manje nego u ovo doba prošle godine. Ovo je slučaj čak i u tampon zonama koje vode do reke gde je motorizovani saobraćaj zabranjen, ali je pristup pešacima i biciklima dozvoljen bez ograničenja. Terase i enterijeri restorana su takođe prazni.

(Na sreću, mnogi drugi stadioni/arene/transformisani prostori širom Pariza koji će biti domaćini događaja u danima nakon ceremonije otvaranja neće izazvati slične smetnje u susednim preduzećima, prekidajući saobraćaj u neposrednoj blizini samo nekoliko sati pre i posle događaja.

Na takvim mestima, propusnica za igre sa QR kodom će igrati manje važnu ulogu i neće biti potrebna lokalnim stanovnicima ili vlasnicima prodavnica jer se nijedna prodavnica ili preduzeća koja su otvorena za javnost neće nalaziti na istoj lokaciji kao i sportsko mesto. Samo posetioci/gledaoci ovih lokacija će morati da brinu o QR kodovima i ulaznicama sa QR kodom.)

Ali da se vratimo na „bezbednosne“ pripreme ceremonije otvaranja reke, kako bi nadgledale stotine pristupnih tačaka duž severne i južne obale Sene (kao i da bi nadgledale mnoga druga mesta Olimpijskih igara širom grada), 45.000 policajaca a žandarmi su mobilisani, sa hiljadama koji su se slivali u Pariz iz cele Francuske.

Razgovarao sam sa desetak takvih oficira stacioniranih na kontrolnim punktovima duž reke i pitao sam ih kako stvari stoje. Većina je – pažljivo odabranim rečima i profesionalnim tonovima – rekla da je to bila sr*nje.

Zanimljivo je da su svi policajci na koje sam naišao bili iz drugih delova Francuske i većina uopšte nije bila upoznata sa Parizom i njegovim ulicama i mostovima. Dakle, kada su ih iznervirani lokalni stanovnici ili zbunjeni/izgubljeni turisti pitali o tome kako da se kreću po zabranjenim zonama, takvi službenici su često bili od male ili nikakve pomoći.

U dva navrata sam bio svedok kako se lokalni Parižani pitaju kako da zaobiđu zatvoreno područje, policija van grada je slegla ramenima i izvinjavajući se objasnila kako nisu iz Pariza i ne znaju.

Stojeći satima zaredom na stotinama ograđenih pristupnih tačaka, mirno i strpljivo bi ponavljali da su tamo stacionirani isključivo da proveravaju propusnice i da se uvere da neovlašćena lica ne prođu dalje od njih. Bilo je nerazumno očekivati nešto više od njih, kako su govorili.

To me je navelo da pitam kako se odvija stvarni proces provere „Games Pass-a“ – njihove prvenstvene odgovornosti.

Ispostavilo se da je način na koji je trebalo da se dogode bio da je osoba koja poseduje „Games Pass“ koja traži pristup zabranjenoj zoni takođe morala da pokaže policiji posebnu ličnu kartu, a ponekad i dodatni dokaz o tome šta je tvrdila da radi u područje (ako tamo ne žive ili ne rade), u kojem policija može da proveri ime sa informacijama koje je pozvao skener QR kodova.

Ali čini se da nema (ili barem nije bilo od ponedeljka) dovoljno skenera da bi se moglo obići, i, što je još gore, ekrani skenera se ne mogu pravilno očitati tokom sunčanih dana zbog odsjaja.

Dakle, u takvim situacijama – koje takođe uključuju slučajeve da ljudi ne dobiju „Games Pass“ ili da su izgubili svoju kopiju na papiru – policija mora da „koristi najbolju procenu“ i pusti ljude da prođu na osnovu jednostavnih provera ličnih dokumenata i verodostojnost priče osobe zbog potrebe da bude u zabranjenoj zoni.

Policajci sa kojima sam razgovarao rekli su da se mali broj ljudi, poput mene, načelno protivio upotrebi propusnica sa QR kodom, rekavši da ih to podseća na noćne more o zdravstvenim i vakcinalnim propusnicama i da organizovanje međunarodnog događaja nije opravdanje za uskraćivanje na ovaj način slobode kretanja.

Kada sam pitao šta oni sami misle o bezbednosnim ograničenjima nalik na odgajivačnicu, i da li se slažu sa bilo kojim problemom slobode kretanja koje su pokrenuli ljuti stanovnici, činilo se da je većina u potpunosti promašila poentu. Uvek bi našli izgovor nešto o veličini i obimu događaja koji zahteva vanredne mere bezbednosti, da teroristi kuju zaveru itd. Gotovo kao unapred snimljena poruka (iako elokventno preneta).

Ali jedan policajac sa kojim sam opširno razgovarao pokrenuo je još jedno pitanje za koje nisam mislio da drži ceo grad podalje od Sene 8 dana i noći, takođe je imao za cilj da spreči da se tek očišćena reka ponovo napuni ljudskim smećem.

Obale reke u toplim letnjim mesecima pune su veseljaka cele večeri, a to dovodi do toga da tone smeća i zagađenja završe u vodi.

Ispostavilo se da je 1,4 milijarde evra otišlo u masivni 6-godišnji projekat čišćenja reke, počevši od 2018. godine, kako bi Sena bila dovoljno bezbedna za plivanje za nekoliko vodenih događaja koji će se u njoj održati ovog leta.

Čini se da su E coli i druge bakterije nestale (ili barem više ne predstavljaju pretnju ljudskom zdravlju) i broj ribljih vrsta se značajno vratio, skočivši sa 3 na 30 u posljednjih nekoliko godina zbog značajnog porasta kiseonika u vodi.

Razumljivo, organizatori Olimpijskih igara i Grad Pariz nisu hteli da se na otvaranju vide plovci u obliku praznih boca vina kako skakuću gore-dole između paradnih čamaca, pa su odlučili da ne rizikuju i jednostavno zabranili svima da se ne približe vodi.

Ovo me je navelo na razmišljanje.

Celo ovo osmodnevno gašenje Sene – koje na neki način predstavlja privatizaciju reke, čineći pristup dostupnim samo delu stanovništva koje plaća porez – nije se moglo zamisliti bez dostupnosti digitalnih propusnica kao što je ovaj QR kod „ Games Pass“, koji može da skladišti i trenutno poziva ogromne količine unapred proverenih ličnih podataka.

Iako nema dovoljno skenera za obilazak, ima ih dovoljno da sve to funkcioniše.

Bez takve tehnologije digitalnog skladištenja podataka na licu mesta, hiljade lokalnih stanovnika i drugih „ovlašćenih“ osoba kojima je potrebno svakodnevno pristupiti oblastima oko reke bi morale da nose sa sobom sve vreme: lične karte, dokaz prebivalište i dokaz o radnom odnosu. I morali bi da ih pokažu svakog dana svakom policajcu na kojeg naiđu na kontrolnim punktovima.

Policija stacionirana na ovim kontrolnim punktovima, zauzvrat, morala bi da provede beskonačno vreme unakrsne provere svih ovih dokumenata i da ispituje svakog nerezidenta o svrsi boravka u toj oblasti – mini ispitivanje svaki put kada lokalni stanovnik ili radnik pokuša da pređe pristupnu tačku.

Teško je zamisliti da se predlog da se reka Sena zatvori na više od nedelju dana shvati ozbiljno čak i na neformalnoj sednici gradskih savetnika (a kamoli na ministarskom sastanku na nacionalnom nivou) ako je uključivao da lokalno stanovništvo koje živi pored reke proizvode gomile dokumentacije svaki put kada se vrate sa posla ili iz supermarketa.

Nadao bi se da bi takva zamišljena diskusija, nakon što je izazvala negodovanje na ideju o tako nametljivoj pozadini na licu mesta i policijskim proverama ličnih dokumenata, brzo dovela do pokretanja drugih razmatranja, kao što su sloboda kretanja i nerazumna obaveza da se opravda svoje prisustvo na javnim površinama.

Dakle, morao je postojati način da se pojednostavi tako opsežno koordinisano zatvaranje gusto naseljenog urbanog područja velikih razmera koje zahteva tako strogu kontrolu ljudi i njihovog kretanja, u idealnom slučaju, a da ljudi previše ne obraćaju pažnju na lične upade i povrede određenih prava i slobode.

Označite „Games Pass“ sa QR kodom.

Da nije bilo sofisticiranih alata sa QR kodom koji bi olakšali takav poduhvat, verovatno bi odmah bila očigledna glupa i nečuvena ideja o pražnjenju i privatizaciji centra velike metropole – sa svim pratećim pitanjima građanskih prava.

Pitamo se da li su pitanja o izvodljivosti i zakonitosti/ustavnosti takvog predloga ikada bila pokrenuta u zvaničnim raspravama 2016. Možda je, umesto toga, fascinacija ogromnim organizacionim i kontrolnim/nadzornim potencijalom QR kodiranih „propusnica za igre“ izazvala takve zabrinutosti treba odbaciti ili umanjiti – ili potpuno zatajiti – što još jednom otkriva opasne skrivene predrasude ovih digitalnih tehnologija.

Po mom iskustvu, postavljanje pitanja zagovornicima alata za nadzor/kontrolu kao što su QR kod „pasoši za igre“ ili zdravstveni/vakcinalni pasoši o totalitarnoj prirodi slučajeva upotrebe koje takve tehnologije neizbežno izazivaju obično izaziva ironično okretanje očima i optužbe za uzbunu, praćeno uveravanjem o prednostima poboljšane bezbednosti u ograničenom vremenskom okviru.

U slučaju pariske „Games Pass“, takvi entuzijasti takođe brzo ističu dodatni bonus očišćene reke za uživanje u nastavku. 100-godišnja zabrana kupanja na Seni biće ukinuta nakon Letnjih igara, sa otvaranjem odabranih kupališta duž reke sledećeg leta.

Ali oni od nas koji smo živeli dve i više godina pod totalitarnim režimom Korona, sa svojim QR kodiranim zdravstvenim i vakcinalnim propusnicama, vide ovo kao jasan pokušaj da se nastavi sa testiranjem ovih tehnologija u novim kontekstima koji uključuju ograničenja osnovnih prava i sloboda, polako i postojano uslovljavajući javno prihvatanje njihove upotrebe u pripremi za neizbežno uvođenje digitalnih ličnih dokumenata u Francuskoj i EU (osim ako Evropljani ne počnu da se organizuju da se suprotstave ovim otvorenim orvelovskim planovima).

Zaista, čini se da francuska vlada ovih dana ne propušta priliku da ubaci QR kodove u velike javne proslave i skupove tamo gde nisu potrebni.

Naime, godišnji Bal des Pompiers (Vatrogasni bal) ove godine (jedinstvena francuska proslava na otvorenom koja se održava u dvorištima vatrogasnih stanica širom Francuske 13. i 14. jula, koja je besplatna i otvorena za javnost i privlači ogromnu publiku veseljaka, uz prisustvo francuskih legionara stranih državljana i drugog elitnog vojnog osoblja), po prvi put ikada, zabranio je korišćenje gotovine i kreditnih kartica za kupovinu hrane i pića i umesto toga zahtevao od posetilaca da kupe „kreditnu karticu“ kodiranu QR kodom na ulazu.

Da bi se konzumirala hrana ili alkohol u vatrogasnom domu, trebalo je da se stane u red na posebnom štandu i zameni novac za specijalnu jednokratnu plastičnu karticu sa QR kodom (veličine i oblika kreditne kartice) koja je tada postala jedini prihvaćeni oblik valute za kupovinu tokom celonoćne proslave na otvorenom.

Za razliku od prethodnih godina, gde su vatrogasci koji su služili hranu i alkohol takođe radili sa gotovinom i kreditnim karticama, ove godine su bili naoružani malim skenerima, kojima su pištali i skidali kredit sa ovih jednokratnih digitalnih novčanih kartica.

Uveo je potpuno nepotreban, nelogičan korak koji gubi vreme u normalan proces transakcije „novac-hrana“ na osnovu toga što bi pojednostavio primopredaju hrane i pića u izuzetno prometnom i prepunom prostoru oslobađajući prodavce od potrebe da rukuju novcem.

To je, naravno, uradilo upravo suprotno, uzrokujući da ljudi gube više vremena stojeći u liniji sa QR kodiranim karticama svaki put kada su želeli da kupe ili dopune svoju karticu. Što je još gore, pijani posetioci žurke nesumnjivo su izgubili stotine, ako ne i hiljade evra, stavljajući više novca na svoje QR kartice nego što su mogli (ili su se setili) da potroše na hranu i alkohol tokom burnih svečanosti.

Za one od nas koji se još uvek nerviraju od korišćenja zdravstvenih propusnica, to je bio zastrašujući, flagrantan dalji primer postepenog društvenog inženjeringa koji se odvija u Evropi poslednje 4 godine, sa svojim dvostrukim ciljem postepenog ukidanja gotovine pripremajući javnost za iznenadni prelazak na digitalni evro tokom sledećih hitnih slučajeva.

Mogu samo da se nadam da će uznemirenje izazvano Ljetnim igrama ometanjem sposobnosti ljudi da žive, rade i uživaju u svom gradu, osvetliti ove opasne tehnologije kontrole i nadzora za koje verujem da su nepomirljivo nespojive sa vrednostima i principima slobodnog društva.

Nulta Tačka/InfoWars