Entoni Fauči: Čovek koji je umislio da je nauka

Autor: Jayanta Bhattacharya, Brownstone Institute

Kao mladi student medicine, divio sam se Toniju Faučiju. Kupio sam i pročitao Harisonove principe interne medicine, značajni udžbenik koji je Fauči uređivao. Čitajući njegove nove memoare, On Call, setio sam se zašto sam mu se divio. Njegova zabrinutost za nevolje njegovih pacijenata, posebno pacijenata sa HIV-om, jasno dolazi do izražaja.

Nažalost, Faučijevi memoari izostavljaju bitne detalje o njegovim neuspesima kao administratora, savetnika političara i čoveka koji je bio ključna ličnost u odgovoru američkog javnog zdravlja na pretnje zaraznim bolestima u poslednjih 40 godina. Njegova životna priča je grčka tragedija. Faučijeva očigledna inteligencija i marljivost su razlog zašto su zemlja i svet očekivali toliko od njega, ali njegova oholost je prouzrokovala njegov neuspeh kao javnog službenika.

Nemoguće je pročitati Faučijeve memoare i ne verovati da je bio istinski dirnut nevoljom pacijenata sa AIDS-om. Od kada je prvi put saznao za bolest iz zbunjujućeg i alarmantnog izveštaja o slučaju, njegova hvale vredna ambicija je bila da pobedi bolest lekovima i vakcinama, izleči svakog pacijenta i zbriše sindrom sa lica zemlje. On je i iskren i ispravan kada piše da će nam „istorija oštro suditi ako ne okončamo HIV“.

Kada je njegov pomoćnik 1985. ponudio da da otkaz kada se zarazio AIDS-om iz straha od skandala u Faučijevom voljenom Nacionalnom institutu za alergije i infektivne bolesti (NIAID), Fauči ga je zagrlio, rekavši: „Džime, ti ludi kurvin sine, nema šanse na svetu da bih te ikada pustio.“ Ovo je bio Fauči u svom najboljem izdanju.

Ali Fauči daje nepotpunu sliku svog stava prema pacijentima sa AIDS-om u ranim danima. Godine 1983, kao odgovor na izveštaj o slučaju bebe obolele od side objavljen u The Journal of the American Medical Association, Fauči je rekao štampi da se SIDA može širiti rutinskim kontaktom u domaćinstvu. Tada nije bilo dobrih dokaza, a nema ih ni sada koji bi ukazivali na to da se HIV prenosi na taj način. Ali Faučijeva izjava, koja je istaknuto odjeknula u medijima, uspaničila je američki narod, gotovo sigurno navela mnoge da fizički izbegavaju pacijente sa AIDS-om iz neosnovanog straha da će dobiti bolest.

Fauči se ne bavi ovim incidentom, pa ostaje da se spekuliše zašto ga je ova teorija privukla. Jedna od mogućnosti je da je bilo malo političke podrške vladinoj potrošnji na AIDS kada je javnost mislila da to utiče samo na gej muškarce. Kako je javnost shvatila da SIDA utiče na širu populaciju, kao što su hemofiličari i korisnici IV droga, javna podrška za finansiranje istraživanja o HIV-u se proširila.

Novo Normalni svet?! Čovek koji je direktno spasio 120.000 života osuđen na godinu dana zatvora https://t.co/5DT1ZZdDlv

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) October 16, 2024

Fauči je bio izuzetno uspešan u izgradnji javne podrške vladinoj potrošnji za lečenje i pokušaje sprečavanja širenja AIDS-a. Verovatno nijedan drugi naučnik u istoriji nije uložio više novca i resursa za postizanje naučnog i medicinskog cilja od Faučija, a njegovi memoari dokazuju da je bio veoma vešt u upravljanju birokratijom i da se snašao i od političara i od aktivističkog pokreta koji je u početku bio veoma skeptičan o njemu. (Jedan istaknuti aktivista za AIDS, dramaturg Lari Kramer, jednom je nazvao Faučija ubicom.)

Faučijev odgovor na kritiku aktivista bio je da izgradi odnose i da ih koristi kao sredstvo za podsticanje većeg državnog finansiranja. Činilo se da su Faučijevi saveznici aktivisti razumeli igru, inscenirajući napade na Faučija, i obojica su igrali svoju ulogu da dobiju više novca za istraživanje HIV-a.

Nasuprot tome, njegov tretman naučnih kritičara je oštar, prelazi granice koje federalne naučne birokrate ne bi trebalo da pređu. 1991. godine, kada je profesor Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, biolog za rak Peter Duesberg izneo (lažnu) hipotezu da virus, HIV, nije uzrok side, Fauči je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da ga uništi. U svojim memoarima, Fauči piše o debatama o Duesbergu, pisanju radova i držanju govora kako bi se suprotstavio svojim idejama. Ali Fauči je učinio više, izolovao je Duesberga, uništio njegovu reputaciju u štampi i učinio ga ništavnim u naučnoj zajednici. Iako je Fauči bio u pravu, a Duesberg pogrešio po pitanju naučnog pitanja, naučna zajednica je saznala da je opasno zameriti se Faučiju.

Faučijeva HIV evidencija je haotična. Odlična vest je da, zbog ogromnog napretka u lečenju, dijagnoza HIV-a više nije smrtna kazna kakva je bila 1980-ih ili 1990-ih. Fauči tvrdi da je zaslužan u svojim memoarima, ističući da je NIAID razvio mrežu kliničkih ispitivanja koja je olakšala istraživačima u farmaceutskim kompanijama da sprovode randomizovane studije o efikasnosti lekova protiv HIV-a. Ali svaki nadležni direktor Nacionalnog instituta za zdravlje (NIH) bi usmerio resurse NIAID-a na ovaj način.

Štaviše, mnogi u zajednici HIV-a kritikovali su Faučija što ovu mrežu ne koristi za testiranje ideja za lečenje koje su razvijene u zajednici – posebno lekova koji nisu patentirani. Fauči je razumniji kada preuzima zasluge za stvaranje predsedničkog plana za hitne slučajeve za AIDS-ov program (PEPFAR) 2003. godine, preko kojeg su SAD poslale efikasne lekove za HIV nekoliko afričkih zemalja.

Uprkos milijardama dolara potrošenih na taj zadatak, niko do danas nije proizveo efikasnu vakcinu protiv HIV-a ili definitivan lek, a virus ostaje pretnja zdravlju i blagostanju svetske populacije.

Prema Faučijevim visokim standardima, još je dug put do toga.

U prvim danima rata protiv terorizma, Fauči je postao šef civilne bioodbrane, sa mandatom da razvije i skladišti protivmere za agense biološkog rata. Ovo imenovanje učinilo je Faučija jednom od najbolje plaćenih i najmoćnijih ličnosti u američkoj vladi. Fauči je iskoristio svoje duboko poznavanje federalne birokratije, pojednostavljujući savezna pravila ugovaranja za izdavanje „ugovora sa jedinim izvorom“ i „grantova za brzo istraživanje“ kako bi stvorio grupe kompanija i naučnika koji su zavisili od Faučija za svoj uspeh.

2005. godine, ptičiji grip se pojavio i proširio među pticama, pilićima i stokom. Širile su se i brige da bi virus mogao da evoluira da bi postao više prenosiv među ljudskim bićima. Fauči je uložio novac NIAID-a za razvoj vakcine protiv ptičijeg gripa, što je navelo vladu da napravi zalihe desetina miliona na kraju neiskorišćenih i nepotrebnih doza.

U ovom trenutku, virusolozi su ubedili Faučijev NIAID da podrži opasne naučne laboratorijske eksperimente dizajnirane da virus ptičijeg gripa lakše prenesu među ljudima.

U 2011. godini, naučnici u Viskonsinu i Holandiji finansirani od NIAID-a su uspeli. Objavili su svoje rezultate u prestižnom naučnom časopisu, tako da svako ko ima znanje i resurse može da ponovi njihove korake. Oni su efikasno modifikovali virus ptičijeg gripa i podelili recept sa svetom, uz punu podršku Faučija i njegove agencije.

Ideja koja stoji iza ovog istraživanja o poboljšanju funkcije bila je da naučimo koji patogeni mogu uskočiti u ljudska bića i da bi saznanje o tome pomoglo naučnicima da razviju vakcine i tretmane za ove potencijalne moguće pandemije. Fauči je, pisajući molekularnim biolozima 2012. godine, umanjio značaj mogućnosti da bi laboratorijski radnici ili naučnici koji proučavaju ove opasne patogene mogli izazvati pandemiju koju su želeli da spreče.

Takođe je tvrdio da je rizik od takve nesreće vredan toga: „U malo verovatnom, ali zamislivom preokretu događaja, šta ako se taj naučnik zarazi virusom, što dovodi do izbijanja i na kraju izaziva pandemiju? Mnogi postavljaju razumna pitanja: s obzirom na mogućnost takvog scenarija – koliko god da je bio udaljen – da li su prvobitni eksperimenti uopšte trebali biti izvedeni i/ili objavljeni, i koji su procesi uključeni u ovu odluku? Naučnici koji rade u ovoj oblasti mogli bi reći — kao što sam zaista rekao — da koristi od ovakvih eksperimenata i znanja koja iz toga proizilaze nadmašuju rizike. Verovatnije je da će se pandemija desiti u prirodi, a potreba da se ostane ispred takve pretnje je primarni razlog za izvođenje eksperimenta koji može izgledati rizičan.

NIH je pauzirao finansiranje rada na povećanju funkcije u cilju povećanja patogenosti virusa. Pauza, međutim, nije dugo trajala. U opadajućim danima Obamine administracije, vlada je sprovela birokratski proces kako bi dozvolila NIH i NIAID-u da ponovo finansiraju rad „dobijanja funkcije“. Fauči je odigrao ključnu ulogu iza scene u poništavanju pauze, ali njegovi memoari ne daju gotovo nikakve informacije o tome šta je uradio. Ovo je zjapeća rupa koja govori, s obzirom na kasniju istoriju sa Covid-19.

Među projektima koje su Fauči i NIAID finansirali tokom ovih godina bilo je istraživanje za identifikaciju koronavirusa u divljini i njihovo dovođenje u laboratorije kako bi se proučio njihov potencijal da izazovu pandemiju kod ljudi. Rad je obuhvatio laboratorije širom sveta. Faučijeva organizacija finansirala je američku organizaciju, EcoHealth Alliance, koja je radila sa naučnicima na Institutu za virusologiju Vuhan.

U svojim memoarima, Fauči daje sve od sebe da negira da je novac NIH-a otišao na bilo kakve aktivnosti koje su mogle dovesti do stvaranja virusa SARS-CoV-2 koji uzrokuje Covid. Kada je senator Rend Pol u julu 2021. suočio Faučija sa mogućnošću da je Faučijev NIAID finansirao ovaj rad, Fauči je pribegao jeftinoj taktici debate da bi prikrio svoju i NIH-ovu odgovornost u podršci ovom radu. Neosporno je da se Fauči zalagao za poboljšanje patogena deceniju ili više.

Dok su molekularno biološki i genetski dokazi o laboratorijskom poreklu SARS-CoV-2 jaki, mnogi virolozi se ne slažu. (Da je to istina, čitava njihova oblast bi bila pod oblakom, a karijere mnogih virologa velikodušno je podržao Faučijev NIAID.) Debata o ovoj temi besni i dalje. Pregled Faučijevih memoara nije mesto za rešavanje spora.

Ali u proceni Faučijevog iskustva kao naučnika i birokrate, vredi znati da 2020. Fauči i njegov šef, Frensis Kolins, nisu uspeli da pokrenu javne rasprave i debate o ovoj bitnoj temi. Umesto toga, stvorili su okruženje u kojem se svaki naučnik koji je izneo hipotezu o curenju iz laboratorije našao pod oblakom sumnje, optužen za promovisanje neosnovanih teorija zavere. Kao i kod Duesberga, Fauči je nastojao da uništi karijere naučnika koji imaju suprotno mišljenje.

U svojim memoarima, Fauči piše o „desničarskoj… klevetničkoj kampanji [koja] je ubrzo prerasla u teorije zavere“. On tvrdi: „Jedan od najstrašnijih primera ovoga bila je tvrdnja, bez trunke dokaza, da je NIAID grant za EcoHealth Alliance sa podgrantom Institutu za virusologiju Vuhan u Kini finansirao istraživanje koje je izazvalo pandemiju COVID-a.”

Ali u svedočenju u Kongresu 2024. godine, Fauči je negirao da je ideju o curenju iz laboratorije nazvao teorijom zavere: „Zapravo, takođe sam bio veoma, veoma jasan i rekao sam više puta da ne mislim da je ‘koncept’ postojanje curenja iz laboratorije je sama po sebi teorija zavere.“

Ovo sebično poricanje pravi pravnu razliku između mogućnosti laboratorijskog porekla pandemije Covida i finansiranja EcoHealth Alliance od strane NIH-a za rad sa Institutom za virusologiju Vuhan na koronavirusima. Ovo nisu ni „desničarske“ ni „teorije zavere“, a verovatnoća povezanosti između njih je, sa dobrim razlogom, predmet aktivne dvopartijske kongresne istrage.

Fauči je brzo prikupio svu slavu administrativnih dostignuća kao što je PEPFAR, dok je osudio svaku mogućnost krivice za poreklo Covida. Ali ako je odgovoran za posledice jednog (milioni Afrikanaca spaseni zbog PEPFAR-a), on je odgovoran za posledice drugog. Ovo uključuje desetine miliona koji su umrli zbog pandemije Covid-a i katastrofalno štetnih karantina koji su korišćeni za upravljanje njom. Ovo je Fauči u najgorem izdanju.

Bilo kako bilo, američki odgovor na Covid bio je katastrofalan neuspeh. Više od 1,2 miliona smrtnih slučajeva pripisano je samom Covidu, a smrtni slučajevi od svih uzroka ostali su visoki dugo nakon što se broj smrtnih slučajeva od Covida smanjio. U mnogim državama, posebno u plavim državama, deca su bila isključena iz škole godinu i po ili duže, što je imalo razorne posledice po njihovo učenje i buduće zdravlje i prosperitet.

Politika prinude u vezi sa vakcinacijom protiv Covida, koju je preporučio Fauči na lažnoj pretpostavci da vakcinisani ljudi ne mogu da dobiju ili šire virus, urušila je poverenje javnosti u druge vakcine i navela medije i službenike javnog zdravlja da osvetle pojedince koji su pretrpeli legitimne povrede vakcinom.

Da bi platila blokade koje je preporučio Fauči, američka vlada je potrošila bilione dolara, što je izazvalo visoku nezaposlenost u najzaključanijim državama i vrtoglav rast cena robe široke potrošnje koji traje do danas. Ko je kriv?

Fauči je služio kao ključni savetnik i predsednika Donalda Trampa i predsednika Džoa Bajdena, i bio je centralna figura u Trampovoj kovid radnoj grupi koja je određivala federalnu politiku. Ako Fauči nema odgovornost za ishode pandemije, niko nema. Ipak, u poglavljima svojih memoara o Covidu, on istovremeno preuzima zasluge za savetovanje lidera dok se odriče svake odgovornosti za neuspehe politike.

Fauči neuverljivo piše da „nije zaključavao zemlju“ i „nije imao moć da bilo šta kontroliše“. Ove izjave opovrgnute su Faučijevim hvalisanjem o svom uticaju na niz političkih odgovora, uključujući ubeđivanje Trampa da zaključa zemlju u martu 2020. i produži blokadu u aprilu.

On govori o produženom zatvaranju škola, koje se sada skoro univerzalno smatra lošom idejom, pasivnim glasom, kao da je virus sam izazvao zatvaranje škola. U svedočenju u Kongresu 2020. godine, Fauči je preuveličao štetu deci od zaraze Kovidom, ulivajući strah roditeljima da bi njihova deca mogla da pate od retke komplikacije Covid infekcije ako ih pošalju u školu. Nemoguće je ne setiti se da je Fauči preuveličavao rizik da se deca zaraze HIV-om od slučajnog kontakta.

U maju 2020, Fauči je rekao da bi škole trebalo ponovo da se otvore, uslovljeno „pejzažom infekcije u pogledu testiranja“. Ali on je takođe preporučio socijalno distanciranje od 2 metra, bez dokaza – politiku koja je učinila skoro nemogućim otvaranje škola. Fauči se protivio da crkve održavaju službe i mise, čak i na otvorenom, uprkos nedostatku dokaza da se bolest tamo širila. Njegovi memoari pružaju malo detalja o naučnim podacima na koje se oslanjao da bi podržao ove politike.

Sve ovo čini njegovu raspravu o Velikoj Baringtonovoj deklaraciji još mučnijom. Deklaracija je kratak politički dokument koji sam napisao zajedno sa Martinom Kuldorfom (tada sa Univerziteta Harvard) i Sunetrom Guptom (sa Univerziteta u Oksfordu) u oktobru 2020.

Motivisan prepoznavanjem da je smrtnost i rizik od hospitalizacije od Covida bio 1.000 puta manji kod mlađih populacija nego kod starijih, dokument je imao dve preporuke: (1) fokusiranu zaštitu ranjivih starijih populacija i (2) ukidanje karantina i ponovno otvaranje škola. Uravnotežio je štetu od karantina sa rizicima od bolesti na način koji je prepoznao da Covid nije jedina pretnja ljudskom blagostanju i da je sama blokada nanela znatnu štetu.

Fauči omalovažava Veliku Baringtonovu deklaraciju kao da je puna „lažnih potpisa“, iako mejlovi iz tog doba iz FOIA-e jasno pokazuju da je znao da su je desetine hiljada istaknutih naučnika, lekara i epidemiologa potpisali. U svojim memoarima, on ponavlja propagandnu poentu o Deklaraciji, lažno tvrdeći da dokument poziva da se virus „pocepa“. U stvarnosti, pozivao se na bolju zaštitu ugroženih starijih ljudi.

Fauči je tvrdio da je nemoguće „zaštititi ranjive“ dok je istovremeno pozivao ceo svet da se sekvestrira zbog njegovog zatvaranja. Njegova retorika o Velikoj Baringtonovoj deklaraciji zatrovala je izvor naučnog razmatranja naših ideja. Uz taktiku držanja prsta, pobedio je u političkoj borbi, a mnoge države su se zatvorile krajem 2020. i 2021. godine.

Virus se ipak proširio.

Fauči ne pominje uspeh švedske politike Covid-a, koja je izbegavala blokade i umesto toga – posle nekih ranih grešaka – fokusirala se na zaštitu ranjivih. Švedske stope viška smrtnosti od svih uzroka u eri Covida među najnižima su u Evropi i mnogo niže od američkog viška smrtnih slučajeva od svih uzroka. Švedske zdravstvene vlasti nikada nisu preporučile zatvaranje škola za decu mlađu od 16 godina, a švedska deca, za razliku od američke dece, nemaju gubitak u učenju.

Da su zaključavanja bila neophodna da bi se zaštitilo stanovništvo, kako tvrdi Fauči, švedski ishodi bi trebali biti gori od američkih. Čak i unutar Sjedinjenih Država, zatvorena Kalifornija imala je gori broj smrtnih slučajeva i ekonomske rezultate od svih uzroka nego Florida, koja je otvorena u leto 2020. Šokantno je da Fauči još uvek ne zna ove činjenice.

Pred kraj svojih memoara, Fauči piše da je do marta 2022. znao da „neće biti jasnog kraja pandemije;“ svet bi morao da nauči da „živi beskonačno sa COVID-om“. On smatra da su „možda vakcina i prethodna infekcija stvorile određeni stepen pozadinskog imuniteta“. Ovo je onoliko blizu koliko on u knjizi dolazi do priznavanja greške.

Deo mene ne može a da se ne divi Faučiju, ali stepen štete prouzrokovane njegovom ohološću stoji na tom putu. Jednom je rekao jednom voditelju: „Ako pokušavate da me napadnete kao službenika javnog zdravlja i naučnika, vi zaista napadate ne samo dr Entonija Faučija, već i nauku… Nauka i istina su napadnute.” Uprkos njegovim dostignućima u karijeri, niko nijednom čoveku, a još manje Faučiju, ne bi trebalo da pripisuje priznanje da je otelotvorenje same nauke.

Ako je Faučijev cilj pisanja ovih memoara da usmerava kako istoričari pišu o njemu ka pozitivnom, mislim da nije uspeo.

Ostaće upamćen kao konsekventna ličnost po doprinosu američkom pristupu pandemijama HIV-a i Covida.

Ali on će takođe ostati upamćen kao opomena o tome šta se može dogoditi kada se previše moći uloži u jednu osobu predugo.

Nulta Tačka/ZeroHedge/Jayanta Bhattacharya via The Brownstone Institute