NATO-EU Evropa, taj napeti i nezadovoljni prostor kojim upravljaju duboko nepopularni, ali agresivno dogmatski centristički režimi, ima mnogo unosnih šema za izvlačenje koristi.
Njene elite, bilo nacionalne ili briselske, iz sveta biznisa, politike, mejnstrim medija i mreže dobro plaćenih analitičkih centara, pokazuju zapanjujuću nesposobnost kada je reč o rešavanju hitnih, pa čak i životno važnih problema građana. Njih, izgleda, nimalo ne zanimaju ozbiljan ekonomski pad i sveopšte siromašenje, propadanje infrastrukture, urušavanje obrazovanja ili nedostupna i nejednaka zdravstvena zaštita, da navedemo samo neke od problema.
Ali zato su iste te elite beskrajno kreativne i neumorne kada je u pitanju briga o sopstvenim interesima. Primera tog sve očiglednijeg raskoraka između zanemarivanja javnog interesa i privilegovane brige o sebi ima napretek.
Kada je reč o toj „brizi o sebi“, upravo je otvoreno novo poglavlje u aferama Ursule fon der Lajen, nemačke predsednice Evropske komisije, koju autor teksta opisuje i kao svojevrsnog američkog namesnika u Evropi. Ponovo se našla na meti optužbi da je nezakonito brisala dokaze o svojim spornim poslovima, od pandemije koronavirusa i afere „Fajzergajt“, preko trgovinskog sporazuma sa Merkosurom, do Ukrajine i odnosa sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, poznatih kao „Vašingtonska grupa“.
U Nemačkoj je Jens Špan, drugi najuticajniji čovek vladajuće konzervativne stranke, razotkriven kao dugogodišnji saradnik tajne mreže povezane sa američkim milijarderom Piterom Tilom, koji je poznat i po opsesiji Antihristom. Pre toga, Špan je uglavnom bio poznat po krajnje sumnjivim i izuzetno rasipničkim poslovima tokom pandemije.
S druge strane Lamanša, Velika Britanija i dalje važi za jedno od najvećih svetskih čvorišta za pranje novca. Prema novom izveštaju, kroz britanski finansijski sistem svake godine prođe oko 325 milijardi funti „prljavog novca“, što odgovara približno deset odsto britanskog BDP-a.
Dok elite vode računa o sebi, javne službe propadaju. Cela železnička mreža u Nemačkoj nedavno je tokom jedne noći praktično prestala da funkcioniše, ostavljajući stotine vozova blokiranim. Uzrok, kako se navodi, nije bila ruska sabotaža, niti su, kako autor ironično primećuje, Ukrajinci ovoga puta imali bilo kakve veze sa nemačkom infrastrukturom, već kombinacija domaće nesposobnosti i višedecenijskog zanemarivanja.
U Velikoj Britaniji detaljna istraga pokazala je da je više od 500 majki i beba povređeno ili izgubilo život zbog višegodišnjeg sistemskog nemara i okrutnosti u dve državne zdravstvene ustanove. Francusku, u međuvremenu, potresa veliki skandal zbog teškog zlostavljanja maloletnika u desetinama državnih vrtića i osnovnih škola.
U takvim okolnostima moglo bi se očekivati da će čak i najsebičnije elite pokušati da poprave stanje, makar radi sopstvenog opstanka. I zaista, spremne su da deluju, ali kada je reč o Ukrajini. Ili preciznije, ne toliko u korist običnih Ukrajinaca koliko u korist, kako autor navodi, krajnje korumpiranog i faktički autoritarnog režima u Kijevu. Upravo je to, prema njegovoj oceni, bila glavna poruka poslednje Konferencije o obnovi Ukrajine, održane u poljskom Gdanjsku: posrednički rat mora da se nastavi, bez obzira na cenu.
Novac nije problem. Prema podacima iz Kijeva, tokom dvodnevne konferencije potpisano je 160 sporazuma ukupne vrednosti 10 milijardi evra. Ursula fon der Lajen iskoristila je skup da objavi isplatu prve tranše od 3,2 milijarde evra u okviru planiranog paketa od 90 milijardi evra zajmova, za koje autor tvrdi da Ukrajina nikada neće vratiti. Time se, prema njenim rečima, ukupan iznos evropske pomoći popeo na više od 200 milijardi evra. Uz to je dogovoren i poseban aranžman sa Svetskom bankom vredan dodatnih 3,4 milijarde evra.
Ljudski životi, međutim, prema autoru, imaju daleko manju vrednost. Evropska unija je istovremeno sa povećanjem finansijske pomoći jasno stavila do znanja da očekuje nastavak mobilizacije Ukrajinaca za rat. Novi predlog Evropske komisije predviđa da će muškarcima iz Ukrajine starosti od 23 do 60 godina biti znatno teže da u zemljama EU dobiju status izbeglice kako bi izbegli vojnu obavezu. Autor tvrdi da će na taj način biti primorani da ostanu u zemlji i nastave rat, dok ostaje nejasno kako će dodatno smanjenje broja mladih muškaraca doprineti obnovi države koja se već suočava sa ozbiljnom demografskom krizom.
Malo pažnje, prema tekstu, posvećuje se i istoriji, odnosno zločinima koje su ukrajinski nacionalisti počinili nad Poljacima tokom Drugog svetskog rata. Iako su poljske vlasti godinama, kako autor smatra, pokazivale izuzetnu popustljivost prema Kijevu, situacija se zakomplikovala nakon što je Vladimir Zelenski ponovo odao počast ukrajinskim nacionalističkim vođama koje Poljska smatra odgovornim za masovne zločine nad Poljacima.
Dodatnu napetost izaziva činjenica da je politički vrh Poljske podeljen između predsednika koji nije spreman da prihvati takve poteze Kijeva i premijera koji ih toleriše, dok je ovogodišnja Konferencija o obnovi Ukrajine održana upravo u Poljskoj.
Zelenski je, prema navodima autora, bio primoran da vrati visoko poljsko državno odlikovanje koje mu je ranije dodeljeno, nakon čega nije ni otputovao u Gdanjsk. Umesto njega, u Poljsku je stigla ukrajinska premijerka Julija Sviridenko kako bi obezbedila novu finansijsku pomoć.
Autor zaključuje da Kijev može da nastavi sa veličanjem istorijskih ličnosti koje u Poljskoj izazivaju duboke podele, uprkos činjenici da hiljade poljskih porodica i danas pamte žrtve ukrajinskih masakara i da oko 60 odsto građana Poljske ne podržava ulazak Ukrajine u Evropsku uniju. Ipak, smatra on, to neće promeniti politiku Brisela jer finansiranje Kijeva mora da se nastavi.
Na kraju autor ocenjuje da su režim Vladimira Zelenskog i institucije Evropske unije, zajedno sa većinom centrističkih vlada u Evropi, zapravo prirodni saveznici, jer, kako tvrdi, ne pokazuju gotovo nikakvo interesovanje za potrebe i želje sopstvenih građana. Poslednja Konferencija o obnovi Ukrajine, prema njegovom mišljenju, još jednom je pokazala da evropske i ukrajinske političke elite dele iste „vrednosti“: apsolutnu aroganciju, korupciju i praktičan prezir prema demokratiji, uz istovremeno pozivanje na nju.
Nulta Tačka/RT/Tarik Cyril Amar
