Evropska socijalna država se urušava: Obmana za porast birokratije i stvaranje zavisne podklase
Političari u Evropi koriste izgovor „spoljnog neprijatelja“ da prikriju egzistencijalni problem sistema koji se ruši. Državna noćna mora izgrađena oko onoga što političari nazivaju „socijalnom državom“ pokazala se kao obmana za porast birokratije i stvaranje zavisne podklase.
Socijalna država nikada nije bila održiva, već je stvorena kao pristupačan luksuz koji su bogate ekonomije mogle da finansiraju snažnim ekonomskim rastom i solidnim proizvodnim sektorom. Međutim, evropske vlade su zanemarile neophodnost podsticanja ekonomskog rasta i produktivnosti za finansiranje socijalne države.
Štaviše, kako je levičarski populizam prožimao sve segmente evropskog političkog pejzaža, političari su počeli da uključuju sve više i više takozvanih „prava“, koja su postala troškovi i subvencije, u trendu koji je naveo Evropu da zaboravi da stvara bogatstvo i da se u potpunosti fokusira na politiku ekstrakcije i konfiskacije.
Videli smo postepeno uništavanje proizvodnog sektora, gušenog stalnim povećanjem poreza i birokratskim i regulatornim ograničenjima, dok su se državni budžeti širili bez kontrole.
Ovo su odlučujući dani, narod je gladan istine | Ratko Ristić | Mario Zna, 316 Uživo
Ekonomija Evropske unije funkcioniše po obrnutom ekonomskom modelu. Ona stavlja potrošnju na prava kao svoj stub, umesto da sagleda da je socijalna država, u najboljem slučaju, posledica stvaranja bogatstva, a ne uzrok. Bez uspešnog privatnog sektora, nema blagostanja. Političari treba da shvate da građanima ne možete obezbediti socijalne programe ako je produktivna ekonomija oslabljena političkim dizajnom.
Prema poslednjim procenama Eurostata, odnos penzija iz socijalnog osiguranja u BDP-u bio je između 200% i 400% u evropskim ekonomijama. Nefinansirane finansijske obaveze su toliko velike da će biti plaćene samo u značajno oslabljenoj valuti ako se nastavi sa aktuelnom ekonomskom politikom.
Francuska je najbolji primer ovog „naopakog” pristupa ekonomiji. Stavljanje prava na potrošnju u prvi plan ekonomske politike dovelo je do decenija stagnacije, visokog duga i deficita i socijalnog nezadovoljstva. Poreski obveznici su umorni, a korisnici prava su svrstani u zavisnu podklasu.
Trik je u sledećem: državna potrošnja raste, a sve potrošeno se opravdava pod parolom „socijalne potrošnje“.
Izveštaj otkriva skriveni plan Evropske komisije da promoviše pro-EU narative uz marginalizaciju kritičara 🇪🇺📃https://t.co/lsbeipyQS4
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) February 18, 2025
Deficit i dug rastu, pa vlada povećava poreze da bi uravnotežila budžet.
Ako privreda raste, potrošnja raste brže, a ako privreda uđe u recesiju, vlada troši još više da bi „zaštitila“ građane. Tako porezi rastu još brže.
Stalni proces eksproprijacije produktivnog bogatstva postaje teret za rast, investicije i produktivnost. Štaviše, više poreza generiše niže inkrementalne prihode i demotivisanu poslovnu i radnu zajednicu kojoj je nemoguće da napreduje pored tereta birokratije i oporezivanja.
Makron kaže da je Evropa „nedovoljno zadužena“. Konstatacija je, naravno, netačna, ali je još manje uverljiva kada se pogledaju sve nefinansirane obaveze.
Evropa treba da napusti sadašnje visoke poreze i birokratiju i smanji nepotrebnu potrošnju kako bi penzioni i zdravstveni sistemi ostali održivi. To znači smanjenje budžeta i eliminisanje političke potrošnje. Međutim, nijedna politička partija to ne želi jer hiljade njihovih članova zavise od državnih poslova. Situacija je toliko očajna da evropske nacije ne mogu čak ni da povećaju toliko potreban budžet za odbranu uprkos tome što priznaju hitnost poboljšanja ulaganja u bezbednost.
Evropska socijalna država postala je država na račun njenih preduzeća i poreskih obveznika. Evropska unija ima ljudski kapital, sjajne poslovne ljude i preduzetnike. Međutim, iznutra je uništava politička klasa koja radije želi visoku inflaciju i slabiju valutu nego da smanji svoj uticaj na ekonomiju.
