FAUČI priznaje da vakcine nisu efikasne (ali kaže da su spasile mnoge živote)

Piše: Džordž Santajana

Moj kolega mi je poslao kopiju nedavnog mišljenja objavljenog u Cell Host and Microbe pod naslovom „Preispitivanje vakcina sledeće generacije za koronaviruse, viruse gripa i druge respiratorne viruse“. Ovo mišljenje Dejvida M. Morensa, Džefrija K. Taubenbergera i Entonija S. Faučija nije zanimljivo samo zbog sadržaja, već i zbog toga što je stariji autor Entoni Fauči.

Nisam bio jedini koji je uočio ovu publikaciju i naknadno sam otkrio da je Aleks Berenson već izvukao ključne nalaze iz novina i objavio ih na svom Substack-u.

Preporučio bih da pročitate i sam rad (koji je napisan na nečemu što se približava običnom engleskom) i Aleksov odličan Substack, ali ovde sam mislio da ću proći kroz ovaj rad i izneti neke od ključnih tačaka.

Pa zašto je ovaj rad tako zanimljiv? S obzirom na to da je stariji autor Entoni Fauči, zar to neće biti samo predstava koja pozdravlja neograničen uspeh „sigurnih i efikasnih“ vakcina protiv COVID-19? Pa, kako se ispostavilo, ne baš.

Počnimo sa ovim citatom iz uvodnih delova rada, koji zaista postavlja ton:

Tokom pandemije COVID-19, brzi razvoj i primena vakcina SARS-CoV-2 spasili su nebrojene živote i pomogli u postizanju rane delimične kontrole pandemije. Međutim, kako su se pojavile varijante sojeva SARS-CoV-2, postali su očigledni nedostaci ovih vakcina koji podsećaju na vakcine protiv gripa. Vakcine za ova dva veoma različita virusa imaju zajedničke karakteristike: one izazivaju nepotpunu i kratkotrajnu zaštitu od evoluirajućih varijanti virusa koje izbegavaju imunitet stanovništva.

Jednom kada su prošli obaveznu izjavu o spasenim životima u pandemiji COVID-19, Fauči i njegove kolege odmah ulaze sa priznanjem da vakcine imaju „nedostatke“ i da su samo postigle „delimičnu kontrolu pandemije“, što se čini blagom oksimoronskom tvrdnjom. Kontrolišete pandemiju, ili ne, a delimično kontrolisano znači (delimično) nekontrolisano. Stavljajući ovo na stranu, razlog za ovu „delimičnu kontrolu“ bio je zato što su vakcine bile nedelotvorne za varijante, prolazne u svom delovanju i nikada nisu proizvele efektivne nivoe imuniteta u populaciji zbog evolucije varijanti. Jednostavno rečeno, ove vakcine nisu bile baš dobre.

Poenta koju autori navode u svom sledećem paragrafu:

Uzimajući u obzir da je razvoj i izdavanje licenci za vakcinu dug i složen proces koji zahteva godine pretkliničkih i kliničkih podataka o bezbednosti i efikasnosti, ograničenja vakcina protiv gripa i SARS-CoV-2 podsećaju nas da vakcine za većinu drugih respiratornih virusa do sada nisu bile dovoljno zaštitne za razmatranje licenciranja, uključujući vakcine kandidate protiv RSV-a, glavnog ubice novorođenčadi i starijih osoba, virusa parainfluence, endemskih koronavirusa i mnogih drugih virusa ‘obične prehlade’ koji uzrokuju značajan morbiditet i ekonomski gubitak.

Ovde, naravno, implikacija je da bi vakcine protiv SARS-CoV-2 trebalo da budu dovoljno zaštitne da bi dobile regulatorno odobrenje, ali naravno nisu prošle kroz „složen proces koji zahteva godine pretkliničkih i kliničkih podataka o bezbednosti i efikasnosti“, već umesto toga, brzo su prošle kroz veoma skraćeni razvojni program, tako da nikada nećemo saznati. Uprkos tome, autori priznaju da ove vakcine imaju ograničenja i ističu činjenicu da vakcine protiv drugih korona virusa (između ostalog) nisu uspele da zadovolje regulatorne organe da su efikasne. Pitanje da li bi se vakcine protiv COVID-19 zaista smatrale efikasnim u normalnijim vremenima je pitanje na koje ću se vratiti na kraju ovog članka.

Autori idu dalje u objašnjavanju zašto vakcine poput onih razvijenih za sprečavanje bolesti uzrokovanih respiratornim virusima naučno nisu efikasne u kontroli ovih bolesti:

Uzimajući sve ove faktore u obzir, nije iznenađujuće da nijedan od pretežno mukoznih respiratornih virusa nikada nije bio efikasno kontrolisan vakcinama. Ovo zapažanje postavlja pitanje od fundamentalne važnosti: ako prirodne infekcije respiratornim virusom sluzokože ne izazivaju potpuni i dugotrajni zaštitni imunitet protiv reinfekcije, kako možemo očekivati da vakcine, posebno sistemski primenjene vakcine koje se ne repliciraju, to učine?

🔶 Britanska vlada: Stotine hiljada smrtnih slučajeva povezanih sa vakcinama protiv COVID-a https://t.co/Nhgpui5k8I

— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) February 13, 2023

Drugim rečima, čini se da nismo evoluirali da razvijemo dugoročni imunitet na patogene kao što je SARS-CoV-2 i tako je uvek bilo izuzetno malo verovatno da će vakcine protiv COVID-19 ikada proizvesti efikasnu dugoročnu zaštitu, posebno zato što su to „sistemski primenjene vakcine koje se ne repliciraju”. Svaki prolazni imunitet bi oslabio i tako bi se uvek ponovo inficirao.

Razlozi za ovaj nedostatak „potpunog i dugoročnog zaštitnog imuniteta protiv reinfekcije“ razmatraju se u delu rada pod naslovom: „Prirodne infekcije respiratornim virusima sluzokože možda neće biti u potpunosti kontrolisane ljudskim imunološkim odgovorima jer je ljudski imuni sistem evoluirao da ih toleriše tokom veoma kratkih intervala mukozne virusne replikacije“.

Ispostavilo se da smo evoluirali da tolerišemo određeni nivo respiratorne infekcije (naročito u gornjim disajnim putevima) umesto da naš imuni sistem stalno preterano reaguje. S obzirom na rasprostranjenost respiratornih virusa u okruženju, lako je shvatiti zašto bi to mogao biti slučaj, jer ako bi naš imuni sistem krenuo u akciju na prvo (bukvalno) njuškanje virusne infekcije, mi bismo bili bolesni sve vreme.

Ova lokalna tolerancija na respiratorne viruse je u suprotnosti sa sistemskim virusnim infekcijama gde mi stvaramo jak, dugotrajan imuni odgovor i vakcinacija može biti efikasna, npr. kod morbila.

Nejasna je posledica pokretanja sistemskog imunološkog odgovora na ono što bi inače bila ograničena, tolerisana lokalna infekcija, ali ovo je nešto o čemu Aleks Berenson raspravlja u svom članku na Substack-u:

Mnoge studije na ljudima i eksperimentalnim životinjama, neke pre nego što je sIgA prepoznat, pokazuju da je sekretorni imunitet sluzokože generalno efikasniji od sistemskog imuniteta u kontroli respiratornih virusa sluzokože i da T ćelije memorije koje žive u tkivu mogu biti efikasne u brzom reagovanju na infekciju sluzokože.

Na kraju, autori raspravljaju o brojnim naučnim dokazima koji pokazuju da je stvaranje lokalnog imunog odgovora najbolji način da se zaštitite od respiratorne infekcije i da se ovaj odgovor može pokrenuti kroz imunitet T-ćelija. Opet, ovo dovodi u sumnju efikasnost sistemske vakcinacije protiv ovakvih respiratornih virusa, dok se istovremeno priznaje uloga T-ćelija u imunitetu na viruse poput SARS-CoV-2… nešto što je konstantno umanjivano tokom same pandemije.

Sve u svemu, autori su iznenađujuće kritični prema pristupima pojedinačne vakcine:

Implikacije za vakcinologiju su jasne: sprečavanje virusne infekcije gornjih disajnih puteva i ograničavanje širenja virusa nakon infekcije u susedne respiratorne kompartmente su kritični, ali se ne mogu lako postići pojedinačnim vakcinama.

Posebno oni koji koriste sistemsku primenu agenasa za izazivanje imuniteta na respiratorne viruse:

Pokušaji da se kontrolišu respiratorni virusi sluzokože sa sistemski primenjenim vakcinama koje se ne repliciraju do sada su bile uglavnom neuspešne, što ukazuje da su potrebni novi pristupi.

Na osnovu prethodnog iskustva sa vakcinama protiv bolesti kao što je COVID-19, čini se da je izuzetno malo verovatno da bi jedna vakcina postigla ono što je potrebno za prevenciju teške bolesti. Dakle, ostaje utisak da smo ili imali izuzetnu sreću sa vakcinacijom protiv SARS-CoV-2, koja je poništila ovaj trend, ili zaključak da ove vakcinacije zapravo nisu baš „efikasne“ u „kontrolisanju respiratornog virusa sluzokože“. Zanimljivo je da u radu nema diskusije o ovoj poenti i moglo bi se naivno verovati da bi bila kritična tačka interesovanja davanje milijardi doza SARS-CoV-2 vakcina datih ljudima širom sveta. Zašto su ove vakcine primeri uspeha, s obzirom na činjenicu da izgleda da imaju mnoge karakteristike bezbroj drugih neuspešnih vakcina?

Pre nego što završim sa nekoliko misli, pomislio sam da je vredno istaći ovaj odlomak:

Opažanje da ponovljena izloženost novorođenčadi RSV-u smanjuje tešku bolest nakon naknadne infekcije, zajedno sa eksperimentalnim podacima, sugeriše da tajming i učestalost respiratorne vakcine mogu biti važni. Zaista, nedavna kontroverzna teorija postavlja da ključna determinanta imunološke/vakcinalne zaštite nije imunološko pamćenje i prisećanje, već ponovljeno izlaganje antigenima. Čini se da je ovaj predlog u suprotnosti sa mnogim fenomenima koji se mogu primetiti, ali je u isto vreme u skladu sa zapažanjem da je održavanje memorijskih T ćelija u plućima povezano sa ponovljenim antigenskim izlaganjima.

Dakle, ponovljeno izlaganje nekim virusnim patogenima može zapravo biti važno u održavanju imuniteta na njih i sprečavanju da izazovu tešku bolest. Ovo bi bilo u skladu sa gore navedenim zapažanjima o ograničenom obliku imuniteta koje takvo izlaganje daje i govori o konceptu da je „stalno izazivan imuni sistem zdrav imuni sistem“. Stoga bi se predviđalo da će zatvaranje svih u svoje kuće mesecima za redom rezultirati gubitkom imuniteta na obične respiratorne viruse koji bi normalno cirkulisali kroz populaciju izazivajući blage bolesti dok bi ojačali naš imunitet na njih. Kao rezultat toga, kada je ljudima ponovo dozvoljeno da se mešaju, dalje bi se predvideo talas stvari kao što je RSV infekcija koja bi izazvala mnogo teže bolesti u onome što je u suštini postalo naivno stanovništvo. Zaista, to je ono što je viđeno na mestima kao što je Novi Zeland nakon zatvaranja. Ne samo da je malo verovatno da će vakcine protiv SARS-CoV-2 učiniti ono što smo želeli, već je i blokada verovatno izazvala predvidljive virusne probleme. Najgora prehlada na svetu?

Ovo je veoma interesantan članak, ne samo zbog onoga što ima da kaže o vakcinaciji protiv virusa poput SARS-CoV-2, već i zbog toga ko to govori. Ovde ima mnogo izjava za koje sumnjam da bi bile u suprotnosti sa ‘proverama činjenica’, ne samo na diskusiji o prolaznom i nepotpunom imunitetu koji proizvode SARS-CoV-2 vakcine i njihovim različitim nedostacima i činjenici da se čini da biti daleko od onoga što bi neko mogao razumno smatrati istinski ‘efikasnim’. Svakako se ostavlja utisak da je nagib koji je napisao drugi autor lako mogao biti nešto poput „vakcinacije SARS-CoV-2 su još jedan primer našeg neuspeha da razvijemo efikasne vakcine protiv mukoznih respiratornih virusa“.

Sve u svemu, ostaju mi pitanja da li su SARS-CoV-2 vakcine zaista izuzeci od neuspeha da se proizvedu odgovarajuće efikasne vakcine protiv takvih respiratornih virusa ili da li u drugim okolnostima ne bi bile odobrene za upotrebu. Možda je u pandemiji neophodno prihvatiti vakcine koje „izazivaju nepotpunu i kratkotrajnu zaštitu od evoluirajućih varijanti virusa koje izmiču imunitetu stanovništva?“ Možda bi se moglo reći da je nešto bolje nego ništa, ali ako je to slučaj, zašto bismo nastavili da ih uzimamo nakon što pandemija prođe, posebno ako „nijedan od pretežno mukoznih respiratornih virusa nikada nije bio efikasno kontrolisan vakcinama?“

Zbog izuzetnih okolnosti, vakcine protiv SARS-CoV-2 nisu prošle kroz uobičajeni „složen proces koji je zahtevao godine pretkliničkih i kliničkih podataka o bezbednosti i efikasnosti“ i brzo su odobrene. Mnoge od nedostajućih studija bile su dugoročne studije bezbednosti koje se obično zahtevaju od vakcina pre odobrenja i moramo uvek da zapamtimo da je u farmaceutskom tretmanu važan odnos koristi i rizika, a ne samo da li imaju neki nivo efikasnosti. … nešto što posebno važi za vakcine koje će biti date zdravim pojedincima koji možda nikada neće imati koristi. Nažalost, bezbednost vakcina i rizici za pacijenta su jedno od oblasti o kojima Fauči i njegove kolege čudno ćute u ovom delu.

Konačno, nakon što su na sveobuhvatan način istakli probleme i nedostatke kako sa trenutnim SARS-CoV-2 vakcinama, tako i izazove za stvaranje boljih, šta autori predlažu da je odgovor na ovaj problem?

U pogledu korisnosti i prihvatanja javnog zdravlja, biće važno razmotriti uloge visokih doza ili često pojačanih antigena vakcine, mešovitih sekvencijalnih vakcina (npr. prime-boost sa različitim vakcinama), i da li će ove pristupe prihvatiti dobavljači, regulatori, i javnost.

Takođe treba da se zapitamo da li postoje drugi pristupi vakcinama koje treba razmotriti, kao što su sekvencijalne sezonske vakcinacije i dopunske vakcine za sluzokožu za stimulisanje specifičnog imuniteta gornjih disajnih puteva ili nespecifičnog urođenog imuniteta. Takvi pristupi mogu uključivati pristupe primarnog pojačanja, na primer, mešanje izazivanja sistemskog i mukoznog imuniteta, možda sa primarnom sistemskom vakcinacijom praćenom pojačanom intranazalnom vakcinacijom ili obrnuto.

Njihov odgovor je, možda i ne iznenađuje, mnogo više vakcinacija. Svakako bih se složio da treba da postoje efikasnije vakcinacije i ne potcenjujem ozbiljnost nekih bolesti izazvanih ovim virusima. Ali ako prihvatimo da je imunitet protiv respiratornih virusa na neki način ‘proizveden’ da bude prolazan, onda se zamišljeni pristup ovde čini da bismo mogli da provedemo život ubrizgavajući, uzimajući i njuškajući niz farmaceutskih proizvoda ad infinitum(beskonačno). Nije ni čudo što je ispravno postaviti pitanje „da li će ovi pristupi biti prihvaćeni od strane provajdera, regulatora i javnosti?“

Džordž Santajana je pseudonim višeg izvršnog direktora u britanskoj farmaceutskoj kompaniji.

Nulta Tačka/InfoWars/DailySceptic