Замислите да седите у мрачној биоскопској сали, кокице у руци, док платно почиње да светлуца. Дошли сте да побегнете од свакодневице, да се смејете, да плачете, да осетите нешто. Али шта ако прича пред вама није само забава, већ пажљиво скројена порука? Шта ако није ту да прикаже стварност, већ да је обликује?
То је узнемирујућа логика предиктивног програмирања — стратегије дубоко уткане у филмове и медије да би се јавност припремила за промене које тек долазе: за нове политике, технологије, друштвене помаке. Денис Шулц у својој књизи „Стварност по сценарију: скривена рука филма и уметност предиктивног програмирања“ управо то разоткрива.
Предиктивно програмирање није новост. Базу има у експериментима психолошког ратовања из прве половине 20. века, када су владе схватиле да је контролисање уверења ефикасније од контролисања тела. Током Другог светског рата, филмови Френка Капре попут серијала „Зашто се боримо“ нису били само пропаганда — били су нацрти како представити рат јавности.
До Хладног рата Холивуд је већ постао лабораторија за тестирање контроверзних идеја.
Филм „Манџуријски кандидат“ (1962) први пут је приказао концепте попут контроле ума и политичких атентата — теме које ће касније изронити у стварним скандалима попут MKUltra и убиства Џона Кенедија. То нису биле случајности. То су били „пробни балони“, испуштени уз подршку организација повезаних са обавештајним структурама, као што су RAND и Савет за спољне односе (CFR), да би се испитале реакције јавности на идеје које су изгледале као фикција… све док то нису престале да буду.
Од платна до стварности: како нам филмови мењају поглед на свет
Да бисмо разумели предиктивно програмирање, морамо схватити његове кључне механизме:
Меко откривање: Постепено увођење шокантних идеја кроз филмове, све док не постану прихватљиве. „Сувишни извештај“ (2002) нормализовао је предиктивну полицију, „Зараза“ (2011) припремила је публику за закључавања много пре ковида.
Нормализација: Оно што је некада било незамисливо постаје „само још једна ствар“. „Гатака“ (1997) представила је дискриминацију као неминовност, док се сценарији из „Црног огледала“ све више подударају са реалним друштвеним кредитима у Кини.
Културно условљавање: Постепено мењање друштвених вредности. Скоро сваки савремени блокбастер садржи „обавезне“ релације и мотиве који нису ту због приче, већ да би редефинисали друштвене норме.
Веза између Холивуда и глобалистичких институција није теорија завере — већ документована историја. RAND корпорација је отворено анализирала како медијски наративи обликују јавно мњење. CFR је организовао приватне пројекције филмова као што су „Сиријана“ (2005) и „Zero Dark Thirty“ (2012), где су остварења дискутована као алати за геополитичко обликовање, а не уметност.
„Манџуријски кандидат“ је један од најексплицитнијих примера. Приказао је контролу ума и атентате изазване хипнозом. У време изласка, сматран је фантазијом. Деценију касније, MKUltra је разоткривен, и све што је деловало као фикција постало је део јавних архива.
Исто важи за „Мрежу“ (1976), која је приказала медијске корпорације како манипулишу вестима ради профита. Данас шест корпорација контролише 90% онога што читамо, гледамо и слушамо.
Ове приче нису „предвиђале будућност“ — оне су нас на њу припремале.
Пробудите се: препознајте сценарио који вам сервирају
Кључ је у препознавању шаблона.
Џорџ Орвел је 1949. написао „1984“ као фикцију о надзору. Када је 1998. изашао „Државни непријатељ“, НСА инфраструктура је већ постојала.
„В као Вендета“ (2005) приказала је владу која фабрикује вирус да би увела репресију; деценију касније све је звучало мање фантастично.
Понављање је суштинско. Што нам више пута прикажу одређену идеју, то је прихватљивија. Зато се мотиви пандемија, вештачке интелигенције као тиранина и друштвених кредита појављују деценијама уназад.
Предиктивно програмирање ради само ако публика остаје пасивна. Када једном увидите образац — нема враћања.
Када гледате филм, поставите питања:
• Зашто се ова тема појављује баш сада?
• Ко има користи од овог наратива?
• Шта покушавају да нас натерају да прихватимо?
Најбоље оружје против манипулације није забрана — већ свест.
Следећи пут када гледате филм, запитајте се:
„Да ли ме забављају… или ме тренирају?“
Као што Шулц пише: „Тренутком када препознаш сценарио, раскидаш чини.“
Копију књиге „Стварност по сценарију: скривена рука филма и уметност предиктивног програмирања“ можете преузети преко приложеног линка. На Books.BrightLearn.AI налази се више од 500 књига, бесплатно доступних за читање и дељење. Децентрализовани BrightLearn.AI омогућава чак и читаоцима да креирају сопствене књиге и поделе своје идеје са светом.
