Ima li nade za nas? Dok sveti plaču za nama đavo sa osmehom plete mrež. Jesmo li postali lak plen?
Srbija… Rano jutro. Pijem kafu i televizor uključen mahinalno. Ide neki jutarnji program na koji ni ne obracam pažnju. Pokušavam da se razbudim i pronađem bar jedan dobar razlog da danas odem na posao.
Ponestaje mi razloga. Sve je skuplje, plate uvećane za neki iznos koji ne pokriva sva ta povećanja cena i osnovnih životnih potreba a da ne govorimo o potrebama standarda odnosno luksuznim potrebama.
Tešim sebe da je do mene. Da sam pohlepan, nezahvalan. Govorim sebi „deca u Africi, Ukrajna, pojas Gaze, Teksas, ljudi koji rade u rudnicima“… I prekorevam sebe zbog svoje bahatosti. Iskreno nije mi lakše a onda me trže vrlo neprijatan glas i osmeh sa televizije.
Refleksno pogledah o čemu i o kome se radi… I mom šoku nije bilo kraja. Ne samo da sam bio šokiran već je malo falilo da povratim kafu koju popih. Televizija, nacionalna freivencija, jutarnji program a na njemu „dama“ koja govori kako joj se klimaju zubi od oralnog seksa i voditeljka koja se grohotom smeje. Prevazila svaki prag tolerancije čak i lošeg humora. Hiljade misli tutnji kroz glavu. Osećam bes. Osećam tugu. Osećam nemoć. Srbijo… Da li je moguće? Naviru mi misli…
Niko nam nije kriv. Naše neznanje i naše slepilo prevazilazi sve granice. U mraku smo. Hristos plače za nama. Ali mi ga ne vidimo i ne čujemo. Mrak… Temelji su poljuljani, ispucali… Neznanje, blud, nemoral, gramzivost, sujeta, srebroljublje, izdaje, prevare, „sve na mufte“, lažna pobožnost, ne znanje o sebi, o svom narodu, o svojoj veri su duboko zašle u svaku poru tog našeg ispucalog društvenog temelja.
Ima li nam nade i spasa? Molim se da ima i da nije kasno. Sve tuđe nam je lepše jer nismo upoznali svoje. Oni to znaju pa seku svaku vezu nas sa samima sobom.
Vrlo fino i suptilno nas antihristove sluge uvlače u svoje mreže. Nisu oni krivi. To im je posao. Umreše za večnost, zamenivši je trenutkom u večnosti.
Ovim kratkim životom i njegovim nepostojanim i kratkotrajnim užitcima. Ali to je njihov problem. A šta ćemo mi? Hoćemo li i mi tako? Ili ćemo se upoznati sa samima sobom, sa Gospodom i hoćemo li uz Njegovu pomoć i naše učenje i trud uspeti da popravimo pukotine i sačuvamo zdrave temelje našeg društva. Jer nismo bitni ni mi. Bitni su oni koji će nas naslediti.
Hoće li nas kleti? Hoće li uopšte znati da smo postojali? Hoće li im ugraditi čipove u mozgove da zaborave sami sebe… Do nas je!
