Iznenađeni naučnici!? Led sve veći na polovima: Novi podaci demantuju alarmističke klimatske prognoze
U “iznenađujućem” zaokretu nakon decenija gubitka leda, Antarktik je od 2021. do 2023. godine zabeležio rekordni porast mase leda, dok se istovremeno gubitak leda na Arktiku znatno usporio.
Dve nove studije, koje su sproveli kineski, američki i britanski istraživači, pokazuju da se klimatski obrasci na Zemljinim polovima ponašaju znatno složenije nego što su to raniji modeli predviđali — što dodatno dovodi u pitanje alarmističke tvrdnje koje su oblikovale mnoge klimatske politike.
Antarktik – od topljenja do rasta ledene mase
U zajedničkoj studiji naučnika sa Univerziteta Tongji u Kini i NASA-inog programa GRACE, otkriveno je da je Antarktik, koji je neprekidno gubio ledenu masu od 2002. godine, počeo da beleži rast 2021. godine. Zbog intenzivnijih snežnih padavina, regije poput Wilkes Lenda i Queen Mary Lenda dobile su dodatne količine leda, a čak su i veliki glečeri kao što su Totten i Denman zabeležili oporavak.
U proseku, ledena masa na Antarktiku je od 2021. do 2023. porasla za 107,79 gigatona godišnje, što je umanjilo rast nivoa mora za 0,30 mm godišnje — mala, ali statistički značajna promena.
„Videli smo destabilizujuće trendove u Istočnom Antarktiku decenijama unazad, pa je ovaj preokret paradoksalan, ali ključan za praćenje,“ rekao je vodeći autor studije dr Vej Vang. Ipak, upozorava da je neizvesno da li će se ovaj trend nastaviti.
Arktik – klimatski modeli pod znakom pitanja
Istovremeno, tim američkih i britanskih naučnika otkrio je značajno usporavanje gubitka leda na Arktiku u svim mesecima od 2000. godine, opisujući to kao „višedecenijsku pauzu“ koja bi mogla potrajati. Satelitski podaci pokazuju da se godišnje minimumi leda u septembru — koji su ranije bili projektovani da potpuno nestanu do 2013. — povlače znatno sporije nego što su to klimatski modeli predviđali.
„Ovo osporava pretpostavke da “zagrevanje planete” automatski vodi do linearnog gubitka leda. Arktički sistem je daleko složeniji,“ rekao je koautor Metju Ingland.
Upozorava se da, iako se planeta zagrejala za 1,2°C od predindustrijskog perioda, prirodne klimatske varijacije i ciklusi igraju ključnu ulogu i ne mogu se zanemariti.
Kada prognoze omanu
Nova istraživanja dodatno osnažuju kritike ranijih alarmističkih tvrdnji, kao što je ona američkog senatora Džona Kerija iz 2009. godine, koji je tvrdio da će polarni led nestati do 2013. — što se nije desilo.
Klimatolog Rodžer Pielke mlađi, viši saradnik Američkog instituta za preduzetništvo, upozorava da „katastrofične projekcije zasnovane na ekstremnim scenarijima narušavaju kredibilitet nauke“. Smatra da takva retorika doprinosi javnom skepticizmu kada se predviđanja pokažu netačnim.
Istorija beleži slične zablude: u 1870-im su klimatske promene izazvale smrtnost oko 4% svetskog stanovništva, dok su u 1970-im prevladavali strahovi od globalnog zahlađenja. Svako vreme ima svoje preuveličane projekcije koje, umesto rešenja, često vode pogrešnim politikama.
Klimatska politika za svet pun haosa
Ključna poruka ovih studija jeste da klima nije jednostavan, jednosmerni proces. Iako je industrijsko zagađenje realan faktor zagrevanja, regionalni efekti zavise od brojnih varijabli — uključujući promene u padavinama, okeanske struje i način upravljanja zemljištem.
„Uspon leda na Antarktiku i usporavanje gubitka na Arktiku podsećaju nas da klima nije linearna pretnja, već složen sistem koji zahteva fleksibilna, prilagodljiva rešenja,“ ističe Pielke.
Zalaže se za realistične strategije koje uključuju jačanje otpornosti, dostupnost energije i ulaganje u podatke — umesto ideoloških parola poput „nula emisija do 2030.“ Podržava širenje nuklearne energije i postepeno ukidanje uglja kao ravnotežu između ekonomske stabilnosti i zaštite životne sredine.
Igra sa haosom
Uprkos decenijama zastrašivanja i jednostranih narativa o „neizbežnoj propasti“ zbog “klimatskih promena”, nova otkrića o oporavku polarnih ledenih masa podsećaju nas na nešto što bi trebalo da bude temelj svake nauke — sumnja, kritičko razmišljanje i stalna revizija pretpostavki.
Kada predviđanja ne prate realnost na terenu, vreme je da priznamo da modeli nisu sveta pisma.
Prava opasnost nije u promenama klime, već u politici koja odbija da prizna da se priroda ne ponaša po političkom rasporedu. Umesto rigidnih klimatskih agendi i rokova koji više liče na ideološke parole nego na nauku, svet hitno treba fleksibilne, podatkom vođene pristupe koji mogu da odgovore na haotičnu prirodu naše planete.
Ignorisanje složenosti – to je ono što nas zaista može koštati budućnosti.
