Kako laži postaju činjenice i kako mogu dovesti do kraja sveta

Beskrajno ponavljanje od strane mejnstrim medija pretvara laž u istinu.

Koji god medij da čitate, vidite da je „Rusija napala Ukrajinu“. Laž nije ograničena na zvanične kontrolore narativa, kao što su NY Times, Washington Post, Reuters, AP, Bloomberg, CNN, Vikipedija, NPR, ABC, CBS, NBC, BBC, Telegraf, Gardijan. Pojavljuje se u alternativnim medijima, kao što su Epoch Times i Breitbart. Zaista, laž se kao činjenica ponavlja skoro svuda, u domovima Kongresa, Parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva, Volstrita, evropskih medija i vlada.

Činjenica je da ruske invazije uopšte nije bilo. Ruske snage ušle su u Donbas na zahtev dve nezavisne otcepljene republike za pomoć protiv ukrajinske vojske obučene i opremljene od strane SAD i neonacističkih milicija koje su spremale invaziju na Donjeck i Lugansk. Dve nezavisne republike su tražile od Rusije da ih vrati Rusiji 2014. zajedno sa Krimom, ali je Putin odbio republike, uzevši samo Krim jer je to položaj ruske Crnomorske flote. Umesto toga, Putin se oslonio na sporazum iz Minska, kojim je Donbas ostao deo Ukrajine.

Sprovoditelji Minskog sporazuma, Nemačka i Francuska, kasnije su priznale da je Minski sporazum korišćen da bi se prevario Putin, dok je Vašington stvorio ukrajinsku vojsku da osvoji nezavisne republike i Putinu napravi političke poteškoće zbog neuspeha da odbrani Ruse od onih čiji su se preci borili za Nacističku Nemačku protiv Sovjetskog Saveza. Drugim rečima, to je bio plan da se diskredituje Putin, zbog njegovog „zločina“ neslaganja sa hegemonijom Vašingtona.

HOĆE SVE DA NAS STRPA U LOGORE! GUNTER FELINGER PONOVO KOD MARIO ZNA! LIK JE LUD

Putinovo odbijanje da vrati Donbas Rusiji u skladu sa većinom glasova naroda Donbasa podvrglo je Donjeck i Lugansk osmogodišnjem bombardovanju i mnogim žrtvama, dok je Putin stajao iza Minskog sporazuma. Konačno, u februaru 2022. godine, kada su Vašington, NATO i EU odbili ruski sporazum o međusobnoj bezbednosti, a Donjecka i Luganska republika suočene sa invazijom, Putin je bio primoran da deluje kako bi zaštitio rusko stanovništvo na istoku i jugu Ukrajine koje je ranije pripojeno ukrajinskoj provinciji Sovjetskom Savezu od strane sovjetskih lidera iz političkih i administrativnih razloga. Donbas i Krim su vekovima bili deo Rusije, a ne Ukrajine. Putin, lider, koji je obnovio poverenje Rusije nakon raspada Sovjetskog Saveza, nije mogao da stoji po strani dok je ruski narod masakrirala ukrajinska vojska koju je naoružavala Amerika.

Covid-19 je bio 34. TERORISTIČKI NAPAD od 1970. koji je uključivao BIOLOŠKE AGENSE sa ciljem stvaranja panike, masovnih žrtava i ekonomske krize https://t.co/V0KAEC4u6M

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) November 25, 2024

Putinov pogled na njegovu intervenciju bio je veoma ograničen. To nije imalo nikakve veze sa osvajanjem Ukrajine. Njegova javno objavljena „Specijalna vojna operacija“ imala je veze samo sa izbacivanjem ukrajinskih snaga iz Donbasa. Putin se nije trudio da osvoji Ukrajinu.

Tada sam rekao da će njegov ograničeni pristup, posebno njegova namera da smanji i ruske žrtve i žrtve među ukrajinskim stanovništvom, ostaviti ukrajinsku marionetsku vladu da nastavi rat uprkos ruskim uspesima u čišćenju Donbasa od ukrajinskih snaga.

Moje predviđanje, a ne Putinova opklada, pokazalo se tačnim. Kao što sam rekao da će biti slučaj, ne ometajući Kijevu sposobnost da nastavi rat, Putin je omogućio dugoročan rat, sada već tri godine, tokom kojih je Vašington uspeo da do kraja uvuče Zapad. Najnovije je zeleno svetlo Bajdenovog režima za rakete koje američko i NATO osoblje ispaljuje na Rusiju.

Nedavni američki raketni udari na Rusiju prešli su crvenu liniju koju, konačno, Putin nije bio spreman da ignoriše u svom interesu kako bi izbegao širi rat. Za razliku od Zapada, Putin ne želi rat. Nije želeo sukob u Ukrajini. Vašington mu je to nametnuo. Ne može da stoji po strani dok vojska koju je stvorio Vašington kolje Ruse.

Putinov odgovor na raketne udare, koji su ignorisali njegovo upozorenje, bio je uzdržan. On je samo demonstrirao sa hipersoničnom raketom koja putuje brzinom od 10 maha sudbinu Zapada ako se napad Zapada na Rusiju nastavi.

Pitanje je da li je Zapad čuo upozorenje. Putinovo dosadašnje ponašanje ignorisanja provokacija kako bi izbegao širenje rata stvorio je na Zapadu utisak da Putinova upozorenja ne znače ništa, jer „Putin nikada ništa ne radi“. Ovaj zaključak je opasno pogrešan. Ignoriše da Putin, humanitarac, ignoriše provokacije kako bi izbegao širenje rata, koji ima užasan uticaj na nevine civile i njihove nade, i, ako je nuklearan, na život na Zemlji. Zaključak Zapada takođe zanemaruje da provokacije mogu postati previše ozbiljne da bi Putin mogao da ih ignoriše. Verujem da je ta poenta dostignuta.

Ako neodgovorni američki establišment, obmanut svojom ohološću i verom u svoju nepobedivost, nastavi da provocira Rusiju, Putinu će ponestati prostora u kojem može da se povuče. U tom trenutku agresija zapadnog sveta mogla bi da dovede do neželjenih posledica.

Problem pred nama je što su zapadni lideri previše izgubljeni u svojim lažnim narativima da bi shvatili stvarnost. Nisu sve oni krivi, jer je Putin podsticao njihove provokacije time što im se nije suprotstavljao. Ali agresija leži na Zapadu, a ne na Rusiji. A Rusija je gurnuta onoliko koliko je bezbedno.

Ako guranje ne prestane, doći će kraj sveta.

Nulta Tačka/NaturalNews/PaulCraigRoberts.org