Klimatska farsa EU: Ciljevi za 2040. rešavaju se kupovinom “uglјeničnih poena”
Brisel ne planira da smanjuje emisije u Evropi, već da ih prebaci na globalno tržište — građani plaćaju, a zagađenje ostaje
Evropska komisija planira da u novi klimatski cilj za 2040. uključi kupovinu tzv. „uglјeničnih kredita“ iz inostranstva, što praktično znači da zemlje članice više neće morati stvarno da smanjuju emisije, već će plaćati da to „urade“ drugi, negde drugde u svetu.
U ključnom dokumentu, navodi se da će EU od 2036. moći da koristi „visokokvalitetne međunarodne kredite“ iz tržišta koje podržavaju Ujedinjene nacije, kako bi ispunila do 3% ciljeva smanjenja emisija. Time bi se deo planiranog smanjenja emisija za 2040. formalno ostvario — bez stvarnih promena u industriji i energetici EU.
Cilj koji Brisel želi da predstavi kao „ambiciozan“ — 90% smanjenja emisija do 2040. u odnosu na 1990. — u praksi se pretvara u trgovinu nevidljivim zagađenjem, što će koristiti velikim industrijama, a ceh će kao i uvek platiti građani.
Mnoge članice EU, uključujući Italiju, Poljsku i Češku, oštro su se protivile ranijim verzijama plana zbog previsokih troškova i posledica po privredu. Umesto da plan ublaži ciljeve, Komisija je rešila da ih zaobiđe — kroz računovodstvenu alhemiju sa ugljeničnim kreditima.
Uz to, predloženo je da svaka država članica ima veću slobodu u izboru sektora koje će opteretiti „zelenom tranzicijom“, kao i da evropske industrije mogu koristiti i kredite za uklanjanje CO₂ iz atmosfere kako bi „kompenzovale“ sopstveno zagađenje.
Podsećamo, mnogi od takvih kreditnih šema već su bili predmet skandala — uključujući lažne tvrdnje o spasavanju šuma i CO₂ projektima koji nikada nisu ostvarili efekat.
Ovaj plan pokazuje da u pozadini „klimatske politike“ EU ne stoji stvarna briga za životnu sredinu, već globalni mehanizam kontrole, prebacivanja odgovornosti i tržišne manipulacije.
Šta je EU isplanirala?
Umesto da stvarno smanjuju zagađenje (CO₂) u Evropi, planiraju da “kupuju poene” od drugih zemalja koje tvrde da smanjuju zagađenje — npr. sadnjom šuma u Brazilu, Africi ili Aziji.
Kako to funkcioniše?
Neko u siromašnoj zemlji napravi projekat (npr. “posadili smo 10.000 stabala”).
Kaže da je time smanjio CO₂ emisije.
EU kupi taj “ugljenični kredit” i računa ga kao svoje smanjenje emisija — iako u Evropi ništa nije stvarno smanjeno.
Tako EU na papiru “ide ka cilju”, a u praksi industrije i dalje zagađuju — samo plaćaju da se to “kompenzuje”.
Šta je poenta?
To je kao da ti neko kaže:
„Ne moraš da prestaneš da pušiš — samo plati nekome da trči umesto tebe.“
Zašto to rade?
- Da bi umirili industrije koje se bune protiv skupih „zelenih“ mera
- Da bi se držali ciljeva na papiru, bez stvarnih promena
- Da bi manipulisali javnim mnjenjem da EU “spašava planetu”, iako ne rešava ništa
Problem?
- Ti krediti su često lažni ili neprovereni
- Građani plaćaju više poreza, struje i goriva zbog „zelene tranzicije“
- A zagađenje ostaje isto ili čak raste
U suštini: EU je smislila kako da kupuje izgovore, a ne da rešava problem.
Kada sistem otvoreno prodaje zagađenje kao rešenje, kada se „spas planete“ meri novčanikom, a ne čistim vazduhom, onda znaš da nema tu brige za budućnost, već samo brige za profit.
Nulta Tačka/Mediji
