Klimatski ekstremiste kroz svoje mere i ideje žele da izazovu EKONOMSKI KOLAPS planete
Širom sveta, javne finansije su na opasno tankim granicama. Rast po glavi stanovnika nastavlja da opada, dok troškovi penzija, obrazovanja, zdravstvene zaštite i odbrane nastavljaju da rastu.
Ovi hitni prioriteti lako bi mogli zahtevati dodatnih 3%-6% BDP-a. Ipak, zeleni aktivisti glasno pozivaju vlade da potroše do 25% našeg BDP-a, gušeći ekonomski rast pod izgovorom klimatskih promena.
Da je klimatski armagedon neizbežan, imali bi opravdanje. Međutim, istina je mnogo prizemnija.
Nedavno su objavljene dve velike naučne procene ukupnih globalnih troškova klimatskih promena.
Ovo nisu pojedinačne studije, već meta-analize koje se temelje na kompletnoj recenziranoj literaturi. Jednu je sproveo Richard Tol, jedan od najcitiranijih ekonomista u oblasti klime, dok je drugu uradio William Nordhaus, jedini dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju u ovoj oblasti.
Prema ovim studijama, povećanje temperature od 3°C do kraja veka, što je pomalo pesimističan scenario prema trenutnim trendovima, koštalo bi svet između 1,9% i 3,1% globalnog BDP-a.
Za kontekst, Ujedinjene nacije procenjuju da će prosečna osoba do kraja veka biti 450% bogatija nego danas. Klimatske promene bi taj rast smanjile na 435%-440%.
Zašto mediji ostavljaju drugačiji utisak? Alarmistički aktivisti i naivni novinari ignorišu činjenicu da su ljudi izuzetno prilagodljivi i da većinu klimatskih problema rešavaju po niskoj ceni.
Na primer, dostupnost hrane: dok aktivisti tvrde da ćemo gladovati, istraživanja pokazuju da će, umesto povećanja dostupnosti hrane za 51% do 2100. godine (bez klimatskih promena), povećanje biti „samo“ 49%.
Katastrofe povezane s vremenom: nekada su ubijale pola miliona ljudi godišnje 1920-ih, dok je u poslednjoj deceniji ta cifra pala ispod 9.000 godišnje.
Ovo smanjenje smrtnosti od 97,5% rezultat je bogatijih i tehnološki naprednijih društava.
Ekstremisti i političari krajnje levice, međutim, zalažu se za „smanjenje rasta“ kako bi se smanjile emisije. Ovo bi, zapravo, pogoršalo situaciju i usporilo napredak u rešavanju svih drugih globalnih problema.
Čak i odgovorniji političari, koji zagovaraju neto nultu emisiju ugljenika do 2050, predlažu usporavanje ekonomskog rasta forsiranjem manje efikasne zelene energije umesto fosilnih goriva.
Troškovi takvih politika iznosili bi između 15 i 37 biliona dolara godišnje, što odgovara 15%-37% današnjeg globalnog BDP-a. Na nivou pojedinca u bogatijim zemljama, to bi značilo više od 10.000 dolara godišnje.
Prava cena neefikasnih klimatskih politika je preusmeravanje resursa sa drugih važnih prioriteta.
Evropa je primer lošeg upravljanja. Pre 25 godina, EU je najavila planove da postane „najkonkurentnija ekonomija zasnovana na znanju“. Međutim, umesto toga, fokusirali su se na skupu klimatsku politiku.
Trošak ove politike premašio je nekoliko biliona evra, dok je njen učinak na globalnu temperaturu bio gotovo neprimetan.
Evrozona je poslednjih godina zabeležila anemičan rast od samo 1% godišnje po osobi. Da je taj novac uložen u inovacije, EU bi mogla dugoročno povećati globalno bogatstvo za 60 biliona evra.
Svetski lideri bi trebalo da uče iz grešaka Evrope i prestanu da rasipaju novac na loše klimatske politike.
