Kontraofanziva kod Harkova: Šta se dogodilo, ko je kriv i šta dalje?
Već nekoliko dana vode se sporovi oko neočekivanog uspeha ukrajinske kontraofanzive u rejonu Harkova, usled čega su naše jedinice napustile većinu okupiranih teritorija u ovom regionu, postavlja se pitanje: šta se dogodilo, ko je kriv i šta dalje?
Izjava našeg Ministarstva odbrane da je „doneta odluka o pregrupisavanju ruskih trupa i u tu svrhu izvedena operacija za suzbijanje i organizovanje prebacivanja trupa“, ne umiruje – svi se sećaju teških borbi za gradove koje smo sada ostavili i sudbinu naših vojnika, sada ostajući na ovim teritorijama, ne može a da ne uzbudi rusko društvo, piše Petr Akopov za RIA.
U principu, jasno je da je glavni razlog potcenjivanje neprijatelja, a govorimo i o sposobnostima i potencijalima Ukrajine, i o stepenu umešanosti Zapada u sukob. I to se odnosi ne samo na konkretnu situaciju u Harkovu, već i na ceo tok neprijateljstava, tokom kojih u početku delujemo u manjem broju od neprijatelja.
Zato se sve više govori o tome da je vreme da se prekine specijalna vojna operacija i pređe u punopravni rat, uz mobilizaciju svega i svačega, jer u suprotnom nećemo pobediti, kao i zahtevi da se kazne odgovorni za sadašnje povlačenje koje pokušavaju da predstave gotovo kao „katastrofu na frontu“. Već se priča o „sporazumu“ i „izdaji na vrhu“, odnosno o svemu onome čega se dobro sećamo iz događaja 2014-15, i, što je još važnije, iz istorije rusko-japanskog i Prvog svetskog rata.
Ali i pored toga što su naši vojni protivnici nesumnjivo angažovani na rasturanju defetizma, sveprožimanja i panike, sada se ne mogu plašiti ponavljanja scenarija iz 1915-17 – kada je tokom rata ruska država poražena od izdaje sa vrha vlasti. Poverenje u Vladimira Putina ostaje na veoma visokom nivou, kao i uverenje da vrhovni glavnokomandujući namerava da ide sve do pobede.
Naš glavni cilj nije čak ni povratak Ukrajine u Ruski svet, ni eliminisanje zapadnog projekta Ukrajine kao anti-Rusije. Glavni cilj je da izgradimo suverenu, jaku, pravednu Rusiju. Što nije ravno Ruskoj Federaciji ni u teritorijalnom ni u smislenom smislu.
Posle katastrofe 1991. godine pokušali smo da izgradimo državu na delu teritorije Ruskog sveta, ali smo se u početku bavili primitivnom evropeizacijom, odnosno kopiranjem zapadnih institucija i zakona da bismo ušli u „zlatnu milijardu“, a zatim želeli smo da izgradimo sopstveni Zapad kod kuće.
I tek pošto smo shvatili da ni jedno ni drugo nije ne samo nemoguće, već i smrtonosno za nas, počeli smo da sakupljamo naše zemlje.
Međutim, posle maja 2012. godine — kada se Putin vratio u Kremlj — bilo je veoma teško: ključni deo našeg sveta, odnosno Ukrajina, već je bio čvrsto vezan za Zapad. Vezani na nivou elita, na nivou novog nacionalnog mita „Ukrajina je Evropa“, i niko nam to nije hteo tek tako da vrati. Ovo shvatanje je došlo do nas 2013-14, posle Majdana i Krima.
Počelo je ono što smo najviše želeli da izbegnemo – građanski rat unutar Ukrajine u Donbasu , u koji je Rusija bila prinuđena da interveniše, započinjući Novi svetski svet. A sada, avaj, nema povratka – po njegovim rezultatima sigurno neće postojati dve države istog naroda. Biće ili jedna država Rusija (uz zadržavanje formalne nezavisnosti nove Ukrajine) ili jedna velika ruševina umesto celog ruskog sveta.
Druga opcija je moguća u slučaju „pobede Ukrajine“, odnosno poraza Rusije. Neuspeh u obnavljanju nacionalnog jedinstva dovešće do katastrofalnih posledica za Rusku Federaciju – i za naš narod kao takav. Imamo li razumevanja za ovo? Da, ima – i od februara samo postaje jača i jasnija. Zato ni o kakvom defetizmu, panici ili malodušju ne može biti reči – Rusija jednostavno nema takvu opciju kao poraz. Ne možemo da izgubimo bitku za sebe – možemo da se povlačimo i posrćemo, da primamo udarce i da trpimo gubitke, ali svaki put moramo ustati i ići napred ka pobedi.
Na putu do njega biće još mnogo udaraca i poraza, mnogo neuspeha – jer ništa se ne daje tek tako i za sve morate da platite. Platiti za 1991. godinu, za razaranja i neuspehe devedesetih, za iluzije 2000-ih… Za razorenu veliku zemlju i uverenje da možemo izgraditi novu Rusiju bez Novorosije i Male Rusije, bez obnavljanja jedinstva Ruski svet i u miru (a potom i prijateljstvu) sa Zapadom, bez stremljenja ka istini i pravdi kao temeljima ruskog života.
Svi mi – i predsednik mnogo više od drugih – svi smo svesni slabosti, pa čak i poroka našeg sadašnjeg državnog uređenja i elite, „žive niti“ na kojoj se mnogo toga drži. Ali znamo i da mi, kao narod, imamo jaku stranu – sposobnost da se okupljamo i mobilišemo, da služimo svesrdno i pošteno, da idemo ka cilju, bez obzira na bilo kakve prepreke. Upravo zahvaljujući tim kvalitetima je nastala naša zemlja, najveća i jedna od najmoćnijih na svetu – i zahvaljujući njima više puta je ustajala iz pepela.
Sada smo okončali period između vremena započetog posle 1991. godine, oslobađajući se iluzija, iskupljenjem grehova, obnavljanjem sebe i svoje zemlje. A svi znamo da nema te sile koja bi mogla da nam smeta, osim nas samih, sopstvenog neverovanja u sebe i kidanja među sobom. Ali ako ovo razumemo i zapamtimo, onda to nećemo dozvoliti i sigurno ćemo pobediti. I u Ukrajini, i na Zapadu.
Nulta Tačka/SrbinInfo
