Друсе Нојман, здрав човек, еутаназиран је заједно са својом терминално болесном супругом, Евом, у складу са либералним законом о „еутаназији“ у држави Вашингтон.
Њихова ћерка, Корин Грегори Шарп, признала је да је убедила оца, који није био терминално болестан, да учествује у еутаназији са мајком, која је боловала од аортне стенозе.
Ovo je istina koju kriju! Elita neće dozvoliti MIR u Svetu | Sarah Bils | Mario Zna, EP. 364
Протокол предвиђа да становници државе који имају терминалне болести могу добити фаталне дозе лекова. Овај случај поново покреће питање нормализације и романтизовања еутаназије у америчкој култури.
Шарпова је описала последње недеље које је провела са родитељима, проводећи време уз вечере и припремање њихових омиљених јела. Када су стигли смртоносни лекови, чак је направила селфи са достављачем и касније се шалила због избора петка 13. као дана смрти.
„Седили смо и делили приватне тренутке. Пуштали смо музику и они су узели лекове. После тога смо попили чашу вина и наздравили последњи пут. 10 минута након што су их попили, заспали су“, причала је Корин.
Реалност иза „романтике“
Иако медији често овакве случајеве представљају као достојанствене или дирљиве, стручњаци упозоравају на таму која стоји иза такве смрти. Професор анестезије на Емори Медицинском факултету, Доктор Џоел Зивот, истиче да се за еутаназију користе паралитички лекови који могу спречити пацијента да изрази било какву видљиву бол, али не значи да је особа ослобођена патње.
Зивот додаје: „Људи који желе да умру заслужују да знају да ће можда завршити као да се даве, а не само да заспе.“
Истраживања су показала да су неки пацијенти након примања ових лекова преживели више од 30 сати, а неки су и више од недељу дана били на ивици живота и смрти.
🇪🇸⚖️ Шпански Уставни суд срушио Корона мере: „Незаконито закључавање!“ – поништавање 92.000 казни, мере из 2020. проглашене неуставним!https://t.co/4ytPyLNu1y
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) October 9, 2025
Друштво које романтизовање смрти поставља као циљ
Уместо да еутаназија буде посматрана као трагедија, све више се редефинише као нешто племенито и романтично. Међутим, стручњаци упозоравају да ова култура која слави „смрт с достојанством“ може претворити рањиве људе у жртве.
Критичари напомињу да су такве „смрти“ далеко од мирних и достојанствених. Уместо тога, ова пракса, када је подржана од стране државе, представља ризик за заштиту живота и достојанства.
Међутим, све више случајева као овај из Вашингтона, показују колико се друштво удаљава од природне вредности живота и разматра смрти као „решење“ за болесне или старе.
