NE BRINITE! Levičarski mazohizam kojem smo danas izloženi, ne može da opstane na duži rok!
Kada bismo ocenjivali šta je najveći stimulator i pokretač u istoriji ljudskog društva, onda bi se svakako sloboda mogla istaći kao najmoćnija i najfascinantnija. Sloboda prkosi uverenjima „objektivnih“ istina koje su formirane u elitističkim krugovima.
Sloboda se može razmatrati samo sa ličnog aspekta, subjektivno, jer svako od nas ima različite poglede na svet, a samim tim i različite doživljaje slobode.
Većina nas deli to iskustvo, koje ne možemo posmatrati pod lupom. Moramo samo da verujemo u ono što osećamo, jer vera je ono što održava svakog čoveka na pravom putu.
Loša iskustva i posledice po slobodu možemo videti u velikim preokretima koji nastaju kada naša društva postanu previše kruta, previše kontrolisana i previše autoritarna. Neki će tvrditi da tirani nemaju koncept slobode i to razotkriva ideju da je to inherentni psihološki kvalitet, ali ovo je pogrešno shvatanje. Mnogi tirani vole slobodu, ali samo za sebe. Poput opsesivno kompulzivnog poremećaja, kada prosečan autoritarac vidi slobodno kretanje u ostatku društva, sve što vidi je haos kojim treba mikro-upravljati. On je toliko mentalno poremećen postojanjem nezavisne aktivnosti da je primoran da je uništi i nametne svoj red.
Ovo nije normalno! Trudo zamrzava privatne bankovne račune demonstranata
Ako želite da razumete proces razmišljanja političke levice danas, ovde treba da počnete. Oni veruju da samo određeni posebni ljudi zaslužuju slobodu (ili zaslužuju da žive), i oni su naravno deo te grupe. Nama ostalima se ne može verovati i dati sloboda, jer „mislimo na pogrešan način“, i zato moramo da budemo zatvoreni i ograđeni.
To ne znači da je neka struktura unutar društva pogrešna, to može biti dobra stvar, ali ne kada je nameće elitistička manjina psihopatskih ljudi. U takvom sistemu nikada neće biti pravde, pravičnosti i istinskog napretka. Autoritarnost je suprotnost napretku, to je antiteza, ali ipak ovi ljudi sebe nazivaju „progresivnima“.
Sloboda zahteva smelost i hrabrost jer zahteva ličnu odgovornost.
Kada ste slobodni da sami donosite odluke, slobodni ste i da ne uspete, i samo vi možete biti krivi za svoje neuspehe. Ovo je zastrašujuća ideja za većinu levičara i kolektivista jer veruju da im se duguje pozitivan ishod bez obzira na njihove postupke ili zasluge. Oni veruju da je njihovo „pravo“ da se o njima brinu drugi ako nisu u stanju da se brinu o sebi, ali to nije jednakost, ovo je „pravednost“. Ovo je krađa bogatstva i mogućnosti od vrednijih ljudi kako bi se veštački naduvali drugi koji ulažu malo ili nimalo truda.
Meritokratija je najravnopravniji sistem koji postoji jer je zasnovan na slobodi, jednakost mogućnosti je oličenje pravičnosti, pravičnost ishoda je oličenje nepravde.
Levičari se hiperfokusiraju na rasu, boju kože i seksualni identitet upravo iz tog razloga. Oni očajnički traže način da zaobiđu prepreke slobode, zasluga i individualizma. Ako se sve u društvu može svesti na rasu, onda lično dostignuće i odgovornost više nisu relevantni. Po mišljenju levičara, ako su određeni ljudi inherentno potlačeni, a drugi inherentno opresivni, onda jednakost mogućnosti nije dovoljna i jednakost ishoda mora biti sprovedena.
Time što se radi o statusu grupe „žrtve“ briše se sloboda i meritokratija ne može da funkcioniše. Sve što čovek treba da uradi je da kaže „Ja sam potlačen, dakle imam pravo“, i ako ispunjava široke levičarske kriterijume onda im se daju sredstva za život ili uspeh samo zato što postoje.
Zapravo, ono što treba da razumemo, jeste da levičari traže samo čvrsto uporište za svoje stavove, koji su izvitopereni i nepravedni jer su takvi da koriste različite mehanizme kako bi se ova nakaradna ideologija držala u životu.
Kao što treba da razumemo da propaganda rase i ugnjetavanja nije zapravo ukorenjena u rasi i ugnjetavanju. Ona se dopada određenoj grupi ljudi jer im nudi način da racionalizuju svoj nedostatak zasluga i strah od slobode i posledica.
Zašto se truditi da napraviš nešto od sebe ako ne možeš ništa da uradiš, a svakako ćeš biti nagrađen?!
Generalno rasizam je privlačan za mnoge u društvu jer se može koristiti kao oružje za nanošenje štete političkim neprijateljima. Kada se levičari žale na zla „belih ljudi“, oni zapravo govore o „zlim“ konzervativaca i drugima koji nisu u skladu sa levičarskom ideologijom. Retko izlaze i kažu to, ali jednog dana će dokumentarni filmovi preći sa „Dragi beli ljudi“ na „Dragi konzervativci“. Borba nikada nije bila oko rase, uvek se vodila oko ideala i principa i eliminisanja ideala koji su u suprotnosti sa levičarskom misijom. Zbog toga su dosledno neprijateljski raspoloženi prema svakom konzervativcu, čak i više ako je ta osoba crna.
Levičarska agenda se svodi na smanjenje slobode i društvenog poštovanja slobode na bilo koji način. Sve je u vezi sa upravljanjem, sve je u vezi sa centralizacijom, sve je u vezi sa kontrolom. Konzervativci i mnogi umereni stoje u direktnoj opoziciji tome.
Najčešća greška među početnicima u pokretu za slobodu je kada pokušavaju da objasne levičarske akcije iznošenjem „lažne leve/desne paradigme“. Ovi ljudi ne razumeju šta to zapravo znači. Paradigma leva/desna postoji na VRHU društvene i političke piramide, najviši politički i korporativni lideri se pretvaraju da su u jednoj ili drugoj stranci dok u stvarnosti svi rade zajedno i sprovode istu politiku. Na dnu piramide među običnim ljudima ne postoji lažna leva/desna paradigma, postoji vrlo stvarna podela levo/desno.
Ovo je neosporno sada kada se suočavamo sa Covidom i obaveznom vakcinom.
Danas, dok Amerika nastavlja da otklanja pandemiju Covida, u Kanadi su masovni protesti, a Velika Britanija je smanjila većinu svojih ograničenja za Covid. Sloboda se širi poput šumskog požara kada se vatra zapali što je u Srbiji slučaj još od jula 2020. godine kada su patriorski orijentisane grupe blokirale uvođenje Kineskog komunizma u svrhu takozvane zaštite stanovništva.
Levičari ovo mrze. Covid, kao i fantazija o „institucionalnom rasizmu“, primamljivo je sredstvo da proslede svoju ideologiju. Ako možete da ubedite javnost da su oni stalna pretnja sebi i jedni drugima, onda je mala stvar ubediti ih da vlada treba da se umeša i zaštiti društvo od nje same i od pojmova slobode koji mogu da dovedu društvo u opasnost. Bez Covida kao folije, politička levica nema ništa, pa nastavljaju da održavaju laž da je virus neposredna pretnja većini ljudi kada je prosečna stopa smrtnosti od zaraze malih 0,27%.
Pravo pitanje je, kada grupa ljudi toliko mrzi slobodu, kako je moguće koegzistirati sa njima? Odgovor je da ne možemo.
Svako ko brani zasluge i slobodu uvek će biti meta onih koji preziru zasluge i slobodu. Oni nikada neće prestati. Zauvek će tražiti načine da potkopaju i jedno i drugo. Ako Covid obaveze i propaganda zasnovana na rasi ne funkcionišu, onda će tražiti neko treće sredstvo za obavljanje posla. Ako se o levičarima može reći bilo šta „dobro“, to je da ne odustaju čak ni kada su očigledno nadmašeni i pobeđeni. Problem je u tome što ova posvećenost njihovom cilju nije zasnovana na ljubavi ili istini, već na revnosti i kultizmu. Oni su džihadisti, bez logike, bez činjenica, ni razum ni moralni principi neće ih uveriti u grešku njihovog puta.
Pa šta je rešenje? Moglo bi se predložiti da im olakšamo odlazak. Uostalom, ako mrze Ameriku onoliko koliko kažu da mrze, zašto onda još uvek žive ovde? Verovatno zato što je većina drugih mesta na svetu ponora u poređenju sa ovim. Ali ako ih zadržimo, oni će zemlju spustiti na isti užasan nivo. To je zagonetka. Osim toga, koja bi ih zemlja želela? U mnogim zemljama socijalna pravda se smatra rakom, a injekcija levičarskih migranata bi za njih bila ekonomska i socijalna katastrofa, čak i u zemljama koje tvrde da podržavaju levičarske modele.
Većina levičara bi takođe odbila da ode ionako jer veruju da treba da odlučuju o putu budućnosti Amerike. Koliko god da mrze Ameriku, oni sebe vide kao njene spasioce. Zatim postoji opcija unutrašnjeg odvajanja, što se smatra poželjnijim.
Zašto se ovaj proces ne bi nastavio do njegovog prirodnog završetka? Odvajanje crvenih od plavih država bi bio dobar model. Neka levičari nastave sa svojim drakonskim ekonomskim i političkim modelima i vide koliko im to ide. Verovatno da će u roku od jedne decenije biti u finansijskim ruševinama (na listi najzaduženijih mesta u zemlji dominiraju plave države) i moliće da se vrate u zajednicu sa crvenim državama (osim zilota, koji bi izgubili uticaj pošto nastavljaju da propadaju).
Ali to se neće dogoditi mirnim putem jer, opet, levičari ne mogu tolerisati slobodnu aktivnost. Njihov OKP im neće dozvoliti da se zadovolje životom u sopstvenoj kolektivističkoj državi. SVE države moraju biti kolektivističke pre nego što budu zadovoljne. Ljudi su za njih vlasništvo, vlasništvo kolektiva, a ljudima koji su vlasništvo ne može se dozvoliti da bez nadzora donose odluke.
Postoje ljudi koji će naivno tvrditi da establišment želi da se Amerika podeli, a razdvajanje im igra na ruku. Pogodite šta? Nema pomirenja sa tiranima i pokušaj održavanja zajednice sa njima je vrhunac idiotizma. Nema sindikata, to je plod vaše mašte. Mislim da establišment preferira da ostanemo unutar okvira, da nastavljamo da gubimo svoje vreme i pažnju na pokušaje da održimo sistem koji je korumpiran i nepopravljiv. Nikada nam neće biti dozvoljeno da mirno popravimo ono što je pokvareno.
Nažalost, jedini put koji ovo ostavlja je nasilje. Levičari će morati da budu isterani sa pozicija moći i uticaja i uklonjeni iz naše kulture kao što se kancerogen tumor iseče iz tela da bi se telo spaslo. Mislim da ovo ne bi trebalo da bude očigledan izbor. Ne želim da bude. Ono što ja kažem je da će levičari i njihovi partneri u vladi i korporativnom svetu forsirati ovo pitanje jer mu ne mogu pomoći, poput priče o škorpionu i žabi, u njihovoj je prirodi da uništavaju.
Nastaviće da guraju i kradu, prete i zlostavljaju sve dok ne dobiju neizbežan odgovor pesnicom u zube. Zatim će glumiti žrtvu kao i uvek. Njihove suze moraćemo da ignorišemo.
Na kraju, ovi ljudi se ne mogu tolerisati u slobodnoj kulturi i njihova moć da naškode i porobe druge mora biti uklonjena, na ovaj ili onaj način.
