NEPREKIDAN SLUČAJ PRODAJE DECE U AVGANISTANU: SITUACIJA IZ DANA U DAN SVE GORA
KAMP ŠEDAJ, Avganistan (AP) — U prostranom naselju koliba koje su izgrađene od cigle od blata u zapadnom Avganistanu gde su smešteni ljudi raseljeni zbog suše i rata, žena se bori da spase svoju ćerku.
Muž Azize Gul prodao je desetogodišnju devojčicu za brak a da nije rekao svojoj ženi, uzevši predujam kako bi mogao da prehrani svoju porodicu od petoro dece. Bez tog novca, rekao joj je, svi bi umrli od gladi. Morao je da žrtvuje jedno dete da bi spasao ostale.
Mnogi od rastućeg broja siromašnih ljudi u Avganistanu donose očajne odluke poput ovih dok njihova nacija spiralno ide u vrtlog siromaštva.
Ekonomija ove zemlje zavisna od pomoći već se poljuljala kada su talibani preuzeli vlast sredinom avgusta usred haotičnog povlačenja američkih i NATO trupa. Međunarodna zajednica je zamrzla sredstva Avganistana u inostranstvu i zaustavila sva finansiranja, ne želeći da sarađuje sa talibanskom vladom s obzirom na njenu reputaciju brutalnosti tokom prethodne vladavine pre 20 godina.
Posledice su bile razorne za zemlju koja je pogođena ratom četiri decenije, strašnom sušom i pandemijom korona virusa. Legije državnih službenika, uključujući lekare, nisu isplaćene mesecima. Neuhranjenost i siromaštvo su pogodile najugroženije, a humanitarne grupe kažu da se više od polovine stanovništva suočava sa akutnom nestašicom hrane.
„Situacija se iz dana u dan pogoršava u ovoj zemlji, a posebno deca pate“, rekla je Asunta Čarls, nacionalna direktorka organizacije za pomoć World Vision u Avganistanu, koja vodi zdravstvenu kliniku za raseljena lica nedaleko od grada Herata na zapadu zemlje.
„Danas mi je srce slomljeno kada vidim da su porodice spremne da prodaju svoju decu da bi prehranili druge članove porodice“, rekla je Čarls. „Dakle, pravo je vreme da humanitarna zajednica ustane i ostane uz narod Avganistana.
Ugovaranje brakova za veoma mlade devojke je česta praksa širom regiona. Mladoženjina porodica – često udaljeni rođaci – plaća novac da bi se zaključio ugovor, a dete obično ostaje kod svojih roditelja sve dok ne napuni najmanje 15 ili 16 godina. Ipak, mnogi ne mogu da priušte ni osnovnu hranu, neki kažu da bi usled toga dozvolili da budući mladoženja uzima veoma mlade devojke ili čak se dešava da pokušavaju da prodaju svoje sinove.
Ali Gul, neobično u ovom duboko patrijarhalnom društvu u kojem dominiraju muškarci, pruža otpor. Udala se sa 15 godina, kaže da bi se ubila ako joj ćerku Kandi Gul nasilno odvedu.
Gul se dobro seća trenutka kada je saznala da je njen muž prodao Kandi. Oko dva meseca porodica je mogla da jede. Na kraju je pitala muža odakle novac, a on joj je rekao.
„Srce mi je prestalo da kuca. Volela bih da sam mogla da umrem u to vreme, ali možda Bog nije želeo da umrem“, rekla je Gul. Kandi je sedela blizu svoje majke, a oči boje lešnika stidljivo su virile ispod nebeskoplave marame. „Svaki put kada se setim te noći… umrem i vratim se u život. Bilo je tako teško”.
Pitala je muža zašto je to uradio.
„Rekao je da je hteo da proda jedno dete i da spase ostale. „Svi biste umrli na ovaj način“, (rekao je.) Rekla sam mu: „Umiranje je bilo mnogo bolje od onoga što si uradio“.
Gul je okupila svoju zajednicu, govoreći svom bratu i seoskim starešinama da je njen muž prodao njeno dete iza njenih leđa. Podržavali su je i uz njihovu pomoć obezbedila je „razvod“ svom detetu, ali samo pod uslovom da vrati 100.000 avganija (oko 1.000 dolara) koje je dobio njen muž.
To je novac koji ona nema. Njen muž je pobegao, verovatno u strahu da bi ga Gul mogla prijaviti vlastima. Talibanska vlada je nedavno objavila zabranu prisiljavanja žena na brak ili korišćenja žena i devojaka kao posrednika za rešavanje sporova.
Porodica budućeg mladoženje, muškarca od oko 21 ili 22 godine, već je nekoliko puta pokušala da preuzme devojku, kaže ona. Nije sigurna koliko dugo može da je brani.
„Tako sam očajna. Ako ne mogu da obezbedim novac da platim ovim ljudima i ne mogu da zadržim svoju ćerku pored sebe, rekla sam da ću se ubiti“, rekla je Gul. „Ali onda razmišljam o drugoj deci. Šta će biti sa njima? Ko će ih hraniti?“ Njeno najstarije dete ima 12 godina, njeno najmlađe – šesto – samo dva meseca.
Sada sama, Gul ostavlja decu sa starom majkom dok ona odlazi na posao u domove ljudi. Njen 12-godišnji sin posle škole radi na branju šafrana. Jedva je dovoljno da ih nahrani, a sezona šafrana je kratka, samo nekoliko nedelja u jesen.
„Nemamo ništa“, rekla je Gul.
U drugom delu istog kampa, otac četvoro dece Hamid Abdulah takođe je prodavao svoje male ćerke u ugovorene brakove, očajnički tražeći novac za lečenje svoje hronično bolesne supruge, trudne sa njihovim petim detetom.
Abdulah je pozajmio novac da plati lečenje svoje žene i ne može da ga vrati, rekao je. Tako je pre tri godine primio kaparu za svoju najstariju ćerku Hošran, koja sada ima 7 godina, u ugovorenom braku sa 18-godišnjakom u njihovoj rodnoj provinciji Badgis. Sada traži nekoga da kupi njegovu drugu ćerku, šestogodišnju Naziju.
„Nemamo hranu“, objasnio je Abdulah, dodajući da je takođe morao da kupi lekove za svoju ženu, kojoj će uskoro biti potrebno dodatno lečenje. „Treba joj još jedna operacija, ja nemam ni jednog avganija da platim doktora”.
Porodica koja je kupila Hoshran čeka da ona odraste pre nego što se izmiri pun iznos, objasnio je on.
Ali sada mu je potreban novac za hranu i lečenje, pa pokušava da ugovori brak za Naziju za oko 20.000-30.000 avganija (200-300 dolara).
“Šta da radimo? Moramo to da uradimo, nemamo drugu opciju”, rekla je njegova supruga Bibi Jan. “Kada smo doneli odluku, kao da mi je neko oduzeo deo tela”.
U susednoj provinciji Badgis, još jedna raseljena porodica razmišlja o prodaji svog sina, osmogodišnjeg Salahudina.
Njegova majka Guldasta je rekla da je nakon nekoliko dana bez ičega za jelo rekla mužu da odvede dečaka u čaršiju i da ga proda da bi doneo hranu za ostale.
„Ne želim da prodam sina, ali moram“, rekao je 35-godišnjak. „Nijedna majka ne može da uradi ovo svom detetu, ali kada nemate drugog izbora, morate da donesete odluku protiv svoje volje”.
Salahudin je trepnuo i ćutke je gledao. Okružen nekima od svojih sedmoro braće i sestara, usne su mu lagano zadrhtale.
Njegov otac Šakir, koji je slep na jedno oko i ima problema sa bubrezima, rekao je da su deca danima plakala od gladi. Dvaput je, kako je rekao, odlučio da odvede dečaka u čaršiju i dva puta je posustao, ne mogavši to da uradi. „Ali sada mislim da nemam drugog izbora osim da ga prodam”.
Veruje se da je kupovina dečaka ređa od devojčica, a kada se to dogodi, izgleda da su to slučajevi dečaka koje su kupile porodice koje nemaju sinove. U svom očaju, Guldasta je pomislila da bi takva porodica možda želela osmogodišnjaka.
Očaj miliona je jasan jer se sve više ljudi suočava sa glađu. Očekuje se da će do kraja godine oko 3,2 miliona dece mlađe od 5 godina patiti od akutne neuhranjenosti, prema podacima UN.
Nazija je jedna od njih. Četvorogodišnjakinja je bezvoljno ležala u majčinom naručju nakon posete zdravstvenoj klinici World Vision.
Pre dve godine, Nazija je bila punačko dete, rekla je njena majka Fatima. Sada su njeni mršavi udovi samo kost koja pokriva kožu. Njeno malo srce vidljivo kuca ispod grudnog koša.
„Cene su visoke. Brašno je skupo, ulje je skupo, sve je skupo“, rekla je Fatima. „Ceo dan me traži da joj dam meso, jogurt i voće. Nemamo ništa, i nemamo novca da joj to kupimo”.
Čarls, nacionalni direktor World Vision-a za Avganistan, rekla je da su sredstva humanitarne pomoći očajnički potrebna.
„Srećna sam što vidim da su obećanja data“, rekla je ona. Ali obećanja „ne bi trebalo da ostanu samo obećanja, na njih se mora gledati kao na stvarnost na terenu“.
NOVOGODIŠNJA EMISIJA – Evo šta nas čeka u 2022 godini! SPECIJALNI GOSTI!
