Novi evropski novčanik digitalnog identiteta: bezbednost ili tiranija?
Prošle srede, Tijeri Breton, evropski komesar za unutrašnje tržište, ponosno je objavio na Twitter/X da je postigao dogovor sa poslanicima EP o stvaranju evropskog „novčanika digitalnog identiteta“, koji bi omogućio svim građanima EU da imaju „bezbedni e-identitet za njihov životni vek.”
Prema sopstvenoj veb stranici Evropske komisije, Evropski digitalni identitet se može koristiti za čitav niz transakcija, uključujući pružanje lične identifikacije na i van mreže, pokazivanje izvoda iz matične knjige rođenih i lekarskih uverenja, otvaranje bankovnog računa, podnošenje poreskih prijava, prijavljivanje za univerzitet, čuvanje lekarskog recepta, iznajmljivanje automobila ili prijavljivanje u hotel.
Nekoliko ljudi, uključujući holandskog poslanika u Evropskom parlamentu Roba Roosa, izrazilo je zabrinutost da bi centralizovani digitalni ID mogao da ugrozi privatnost i prava Evropljana na mobilnost.
U pismu koje je potpisalo preko 500 „stručnjaka za sajber bezbednost, istraživača i organizacija civilnog društva iz celog sveta“, upozorava se da će se predloženi propisi o digitalnoj identifikaciji smanjiti, a ne poboljšati digitalnu bezbednost građana.
Ali jedan od vodećih arhitekata, komesar za unutrašnje tržište Tijeri Breton, tvrdi da „novčanik ima najviši nivo bezbednosti i privatnosti“, dok predsednica EU Ursula fon der Lajen insistira da je to „tehnologija u kojoj možemo sami da kontrolišemo koje podatke koristimo i kako.” Dakle, ili kritičari preuveličavaju brige o građanskoj slobodi i privatnosti, ili ih branioci tehnologije umanjuju. Ne mogu obe strane biti u pravu.
U teoriji, univerzalna evropska digitalna lična karta može se programirati na trajni način na način da građanin ima punu kontrolu nad tim koje delove svog „digitalnog novčanika“ deli u bilo kom trenutku, a koje ne. Možda bismo imali malo razloga da brinemo da su evropski digitalni ID-ovi sada i zauvek programirali ljudi koji su privatnost shvatali ozbiljno i nisu bili skloni da iskoriste tehnologiju na dohvat ruke da bi „naterali“ građane da se pridržavaju svojih politika koje se tiču kontrole bolesti, nediskriminacije, ratne propagande ili klimatskih promena.
Ali u praksi, bilo bi krajnje naivno pretpostaviti da programabilni digitalni ID širom Evrope, koji kontroliše centralizovana birokratija, neće, pre ili kasnije, biti iskorišćavan da „gura“ ljude da se pridržavaju politika koje se dešavaju da budu favorizovane od strane „moćnika“.
I nije potreban divlji skok mašte da bi se zamislili načini na koje bi se evropski digitalni ID mogao iskoristiti da naruši jednakost i slobodu Evropljana, budući da su isti pojedinci koji su javno lice ove inicijative za digitalnu identifikaciju koji je pokrenuo najrasprostranjeniji sistem bio-nadzora u istoriji Evrope, odnosno takozvane „Kovid digitalne sertifikate“.
Funkcionisanje Covid digitalnih sertifikata, koje su odobrile i Evropska komisija (ista ona koja se sada zalaže za digitalni ID sistem) i Evropski parlament, može nam dati prilično jasnu predstavu o upotrebi koju će evropske tehnokrate verovatno koristiti u digitalnom ID sistemu, ako se ukaže prilika.
Covid digitalni sertifikat je korišćen da se građani koji nisu primili vakcinu protiv Covid-a u određenom vremenskom periodu primoraju da dobiju skup i nezgodan Covid test svaki put kada pređu evropsku granicu, a čak je korišćen i za uskraćivanje ulaska nevakcinisanim građanima u kulturne ustanove i na rekreativna mesta širom Evrope. Drugim rečima, Covid digitalni sertifikat služio je kao mehanizam za primoravanje građana da im ubrizgavaju određeni lek u krvotok i stvorio je dvoslojno društvo, u kojem su nevakcinisani tretirani kao nova društvena i politička podklasa.
Korak po korak, Veliki Reset! EU prelazi na DIGITALNE VIZE za šengenski prostor https://t.co/bZYdcn8F7r
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) November 13, 2023
Zamislite sada kada bi centralno kontrolisan evropski digitalni sertifikat bio ponuđen svim građanima Evrope kao alat za pristup širokom spektru usluga, od bankarstva, putovanja avionom i boravka u hotelima do iznajmljivanja automobila, pristupa rekreativnim mestima i pristupa digitalnim uslugama na mreži. U početku bi verovatno sertifikat bio neobavezan i građani bi mogli da koriste druge metode za validaciju svog identiteta. Tada bi, pod izgovorom povećanja „bezbednosti“ građana, sertifikat mogao postati obavezan za sve veći broj transakcija.
Sledeći korak bi bio postepeno širenje informacija sadržanih u sertifikatu i korišćenje sertifikata kao način da se građanima uskrati ili odobri pristup određenim uslugama na osnovu njihovih potrošačkih navika, statusa vakcinacije ili njihovog „društvenog kredita“. Naravno, ovo nije nešto za šta možemo biti 100% sigurni da će se dogoditi. Ali nedavna primena vakcinalnog aparthejda u Evropi trebalo bi da nas udalji od svake iluzije da je evropsko političko vođstvo posvećeno poštovanju i odbrani naših građanskih sloboda ili našem jednakom pristupu javnim pogodnostima i uslugama.
Političari poput Tijerija Bretona i Ursule fon der Lajen, i oni poslanici Evropskog parlamenta i vlade država članica koji su ih bodrili tokom pandemije, bili su spremni da tretiraju građane kao stoku ili prenosioce bolesti koje treba masovno vakcinisati i testirati, bez obzira na svoju ličnu medicinsku istoriju i faktore rizika. Sigurno je samo pitanje vremena kada će ljudi sa ovakvom vrstom prezira prema slobodi pojedinca biti skloni da iskoriste prednosti tehnologije kao što je univerzalni digitalni ID kao poluge za kontrolu privatnih izbora ljudi u cilju unapređenja sopstvene karijere i politike.
Dosta građana je reklo „ne“ eksperimentalnoj vakcini, a dosta građana i dalje dovodi u pitanje naučne i političke razloge za nametanje opterećujućih poreza na ugljenik, nasilnu eksproprijaciju poljoprivrednog zemljišta na osnovu klimatskih direktiva, život u „15-minutnim gradovima“, stvarajući prostor za transrodnu ideologiju u njihovim bolnicama i učionicama, ili uzdržavanje od bilo kakvih ovlašćenja koja se smatraju „govorom mržnje“.
Koji je bolji metod da se podstakne poštovanje javnosti za nepopularne ili kontroverzne javne politike i nagrađivanje poštovanja poboljšanom mobilnošću i poboljšanim pristupom društvenim sadržajima i uslugama, i kažnjavanje nepoštovanja smanjenjem mobilnosti i smanjenim pristupom uslugama i pogodnostima? Nije li to upravo ono što je uradio digitalni Covid sertifikat, zamisao iste Komisije?
Očigledno je da će zagovornici evropskog digitalnog ID-a javno tvrditi da su zainteresovani samo za unapređenje bezbednosti naših transakcija i zaštitu naše privatnosti. Ali pošto su to isti ljudi koji se usuđuju da tvrde da medicinska segregacija i prinuda putem pasoša vakcina „uveravaju u duh otvorene Evrope, Evrope bez barijera“, njihova uveravanja u pogledu privatnosti i sloboda građana nemaju kredibilnost za bilo šta.
