Pandemijski sporazum: Put ka globalnom nadzoru i političkoj trgovini
Nakon tri godine pregovaranja, delegati Međuvladinog pregovaračkog tela (INB) postigli su dogovor o tekstu Pandemijskog sporazuma, koji će biti na glasanje na 78. Svetskoj zdravstvenoj skupštini (WHA) krajem maja 2025. godine. Ovaj sporazum dolazi nakon produženja pregovora zbog nesuglasica o intelektualnoj svojini, transferu tehnologije i pristupu “zdravstvenim proizvodima povezanim sa pandemijom”.
Jedan od ključnih elemenata u nacrtu sporazuma je predlog da proizvođači proizvode 20% svojih farmaceutskih proizvoda za WHO, polovinu kao donaciju, a polovinu po “pristupačnim cenama”. Takođe, biće uspostavljen “Koordinacioni finansijski mehanizam” (CFM) za podršku implementaciji sporazuma, kao i za distribuciju sredstava za zemlje u razvoju u slučaju pandemije.
Sporazum takođe proširuje ovlašćenja Svetske zdravstvene organizacije (WHO), omogućavajući njenom direktoru da proglasi “Pandemijsku vanrednu situaciju”, što bi omogućilo bržu i efikasniju reakciju na globalne zdravstvene pretnje.
Opšta panika režima, slede velike promene u Srbiji | Vladimir Pavićević | Mario Zna, 329 Uživo
Iako mnoge zemlje vide ovaj sporazum kao simboličan korak, on stvara temelj za dalji globalni politički uticaj u oblasti prevencije pandemija, pripreme i odgovora, uz moguće stvaranje novih institucija i finansijskih mehanizama.
Nove institucije, nova pravila, ali i nova industrija vladinih malverzacija.
Nadzor i One Health: Pandemijski Sporazum i Njegove Mračnije Strane
Pandemijski sporazum, koji se temelji na “One Health” pristupu, predviđa stroži nadzor nad ljudskim, životinjskim i ekološkim zdravljem, uz naglasak na praćenje zemljišta, vode i životinja radi otkrivanja potencijalnih prenosa na ljude. Ovaj pristup može koštati oko 11 milijardi dolara godišnje, uz već predviđenih 31,1 milijardi dolara potrebnih za finansiranje međunarodnih zdravstvenih propisa i sporazuma. Iako se pandemijski sporazum fokusira na sprečavanje zoonoza, propušta da se pozabavi problemima do kojih je došlo tokom prethodnih pandemija, poput opasnih istraživanja “dobitka funkcija” virusa.
Sporazum takođe uključuje “infodemije”, u kojima WHO i druge institucije nastoje upravljati informacijama, ali ostaje nejasno kako će se upravljati netačnim informacijama, što može otvoriti prostor za cenzuru. Nema garancije da će pandemijski sporazum obezbediti ravnomernu distribuciju vakcina ili se pozabaviti stvarnim izazovima u zemljama u razvoju, jer ne postoji konkretan plan za poštovanje obaveza bogatih zemalja prema siromašnima.
Kritičari upozoravaju da bi ovakvi mehanizmi mogli samo povećati kontrolu, dok stvarni problemi, poput malarije, i dalje bi bili zapostavljeni.
Sud EU: Fon der Lajen i Komisija kršile zakon skrivajući poruke s direktorom Fajzerahttps://t.co/1aib846muv
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) May 14, 2025
Budućnost Pandemija i Ovaj Sporazum: Novi Globalni Industrijski Kompleks
Venam i Potluru sa Londonske škole ekonomije procenjuju da su pregovori o Pandemijskom Sporazumu do maja 2024. godine već koštali više od 200 miliona dolara. Ova cifra je samo delić ukupnih javnih izdataka za pripremu za hipotetičke pandemije u budućnosti. Godišnja sredstva koja WHO, Svetska banka i G20 traže za prevenciju, pripremu i odgovor na pandemije bila bi oko pet do deset puta veća od godišnjih izdataka za borbu protiv tuberkuloze – bolesti koja je prema podacima WHO u poslednjih pet godina odnela gotovo isto toliko života koliko i Covid-19, ali u znatno nižoj prosečnoj starosti (što znači veći gubitak godina života).
Iako je malo verovatno da će se ostvariti godišnji iznos od 10,5 milijardi dolara u razvojnoj pomoći za prevenciju pandemija, čak i umereniji porast ovih sredstava donosiće prilike koje se neće moći iskoristiti na bolje načine. Pritisak na razvojnu pomoć za zdravlje dolazi u trenutku kada su sredstva za zdravstvo u opadajućem trendu, posebno iz Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Evrope i Japana. Ovaj porast smanjenih resursa zahteva bolje korišćenje postojećeg finansiranja, a ne samo više istog.
Takođe, kao što pokazuje REPPARE, alarmantne izjave o pandemijskom riziku od strane WHO, Svetske banke i G20 nisu zasnovane na čvrstom empirijskom dokazivanju. Na primer, Svetska banka tvrdi da zoonotske bolesti uzrokuju milion smrti svake godine, dok je broj smrtnih slučajeva u poslednjih pedeset godina pre pandemije Covid-19 bio manji od 400.000 godišnje, od čega 95% otpada na HIV. To što danas nalazimo više novih patogena nego pre nekoliko decenija ne mora nužno da znači da je rizik porastao, već da je povećan interes za istraživanje i, pre svega, korišćenje modernih dijagnostičkih i izveštajnih procesa.
Pandemijski Sporazum je, u mnogim aspektima, samo figura novog industrijskog sektora koji je postao značajno jači u poslednjih pet godina. To uključuje projekte za nadzor patogena, za koje je Pandemijski fond Svetske banke 2021. godine prikupio 2,1 milijardu dolara donacija, dok je za implementaciju prikupljeno gotovo sedam milijardi dolara. Takođe, WHO je otvorio Pandemijski centar u Berlinu, gde se podaci i biološki materijali sa svih strana sveta prikupljaju kao sistem za rano upozorenje na pandemije, dok WHO mRNA centar u Kejptaunu promoviše međunarodnu razmenu tehnologije.
Misija “100 Dana”, koju prvenstveno vodi javno-privatno partnerstvo CEPI, ima za cilj da vakcine budu dostupne u roku od 100 dana tokom sledeće pandemije, što zahteva značajna ulaganja u istraživanje i razvoj, kao i u proizvodne kapacitete, ali i ubrzanje kliničkih ispitivanja i odobravanje za hitnu upotrebu, što može doneti potencijalne rizike u vezi sa bezbednošću vakcina.
Kako bi koordinisali ovaj složeni ekosistem različitih pandemijskih inicijativa, potpisnici Pandemijskog Sporazuma će morati da razviju “planove za pandemiju celog društva”, koji će verovatno biti ignorisani u slučaju stvarne krize, kao što su se i postojeći planovi ignorisali 2020. godine. Takođe, očekuje se da “periodično izveštavaju Konferenciju stranaka, putem Sekretarijata, o sprovođenju WHO Pandemijskog Sporazuma.” WHO Sekretarijat, pak, objavljuje “smernice, preporuke i druge neobavezujuće mere.” Ovo sugeriše da će Pandemijski Sporazum postaviti globalne norme i težiti njihovom usklađivanju kroz uobičajene mehanizme poput „pritisaka kroz sugestije, javno prozivanje i sramoćenje“, kao i kroz uslove koje nameću Svetska banka ili drugi razvojni krediti.
Međutim, značaj ove nove globalne pandemijske birokratije ne treba precenjivati, a snaga Pandemijskog Sporazuma nije odmah jasna. Na kraju, to je samo jedan u dugom spisku UN sporazuma, od kojih samo nekoliko, kao što su Konferencija o klimatskim promenama ili Ugovor o neširenju nuklearnog oružja, privlače širu pažnju. Stoga, postoji mogućnost da i Konferencija stranaka i Pandemijski Sporazum postanu politički inertni.
Ipak, ključna sličnost između tri pomenute oblasti politike – nuklearno širenje, klimatske promene i pandemije – jeste što se sve one kontinuirano predstavljaju kao “egzistencijalna pretnja”, što podstiče medijsku pažnju, političku motivaciju i nastavak ulaganja. U slučaju pandemijskog rizika, zvanične narative karakteriše apokaliptična vizija sve češćih pandemija (npr. svakih 20 do 50 godina), sa sve težim posledicama (prosečno 2,5 miliona mrtvih godišnje) i sve većim ekonomskim troškovima (npr. od 14 do 21 bilion dolara po pandemiji ako se ne ulaže). Zbog toga se može očekivati da će Pandemijski Sporazum i dalje uživati status visoke politike i povećana ulaganja kroz večiti strah i interesne grupe.
U tom kontekstu, ako se nacrt Pandemijskog Sporazuma usvoji na 78. Svetskoj zdravstvenoj skupštini i naknadno ratifikuje od strane 60 zemalja, ključ njegovog uspeha biće kako će različite pravne obaveze, upravljački procesi, finansijski instrumenti i obaveze “partnera” biti definisani i implementirani u politiku putem Konferencije stranaka (COP). U mnogim aspektima, kreatori Sporazuma su samo “odložili rešavanje” najtežih i najkontroverznijih nesuglasica, nadajući se da će budući konsenzus biti postignut tokom COP.
Upoređivanje i isticanje razlika sa COP za klimatske promene može pružiti korisne uvide o tome kako bi politika Pandemijskog Sporazuma mogla da se razvija.
