Plan za totalnu kontrolu! Konvencija UN o sajber kriminalu je džoker za zloupotrebe nadzora
Ad hoc komitet Ujedinjenih nacija je samo nekoliko nedelja od finalizacije preširokog nacrta konvencije o sajber kriminalu. Ovim nacrtom bi se normalizovao nekontrolisani domaći nadzor i neumereno prekoračenje vlade, što bi omogućilo ozbiljne povrede ljudskih prava širom sveta.
Najnoviji nacrt konvencije – koji je prvobitno predvodila Rusija, ali je od tada bio predmet pregovora od dve i po godine – i dalje daje široka ovlašćenja za nadzor bez čvrstih zaštitnih mera i ne navodi principe zaštite podataka koji su neophodni za sprečavanje zloupotrebe vlasti.
Kako se bliži datum finalizacije 9. avgusta, države članice imaju poslednju priliku da se pozabave nedostatkom zaštitnih mera u konvenciji: prethodno sudsko odobrenje, transparentnost, obaveštenje korisnika, nezavisni nadzor i principi zaštite podataka kao što su transparentnost, minimizacija, obaveštenje korisnicima i svrha ograničenja. Ako se ostavi takav kakav jeste, može i biće korišten kao oruđe za sistemska kršenja prava.
Zemlje posvećene ljudskim pravima i vladavini prava moraju se ujediniti kako bi zahtevale čvršću zaštitu podataka i zaštitu ljudskih prava ili u potpunosti odbacile sporazum. Ova domaća ovlašćenja nadzora su kritična jer podupiru međunarodnu saradnju u oblasti nadzora.
EFF-ovo zalaganje za zaštitu ljudskih prava
EFF se dosledno zalagao za to da mere zaštite ljudskih prava budu osnova i za mere krivičnog postupka i za poglavlja međunarodne saradnje. Prikupljanje i korišćenje digitalnih dokaza može implicirati ljudska prava, uključujući privatnost, slobodno izražavanje, pravično suđenje i zaštitu podataka. Jake zaštitne mere su neophodne da bi se sprečila zloupotreba vlade.
Nažalost, mnoge države već zaostaju u ovom pogledu. U nekim slučajevima, zakoni o nadzoru su korišćeni da se opravdaju preširoke prakse koje nesrazmerno ciljaju na pojedince ili grupe na osnovu njihovih političkih stavova – posebno etničkih i verskih grupa. To dovodi do suzbijanja slobodnog izražavanja i udruživanja, utišavanja neslaganja i diskriminatorne prakse. Primeri ovih zloupotreba uključuju tajno praćenje internet aktivnosti bez naloga, korišćenje tehnologije za praćenje pojedinaca u javnosti i praćenje privatnih komunikacija bez zakonskog ovlašćenja, nadzora ili zaštitnih mera.
Tramp poslao poruku DEMONSKOJ “ELITI” nakon atentata i obećao borbu do kraja protiv njihovog ZLA https://t.co/UwV7wTHCJP
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) July 14, 2024
Specijalni izvestilac za pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja već je alarmirao na opasnosti od postojećih zakona o nadzoru, pozivajući države da revidiraju i izmene ove zakone kako bi bili u skladu sa međunarodnim normama i standardima ljudskih prava koji regulišu prava na privatnost, slobodno izražavanje, mirno okupljanje i slobodu udruživanja. Konvencija UN o sajber kriminalu mora biti radikalno izmenjena kako bi se izbeglo učvršćivanje i širenje ovih postojećih zloupotreba na globalnom nivou. Ako nije izmenjen, mora se potpuno odbaciti.
Kako Konvencija ne štiti ljudska prava u kućnom nadzoru
Ideja da su provere i ravnoteže od suštinskog značaja za izbegavanje zloupotrebe moći je osnovni koncept „Vlade 101“. Ipak, tokom čitavog pregovaračkog procesa, Rusija i njeni saveznici su nastojali da otklone već oslabljene mere zaštite ljudskih prava i uslove navedene u članu 24. predložene konvencije.
Član 24, kako je trenutno sastavljen, zahteva da svaka zemlja koja pristane na ovu konvenciju mora da obezbedi da kada kreira, koristi ili primenjuje ovlašćenja i procedure nadzora opisane u domaćim proceduralnim merama, to čini u skladu sa svojim zakonima. Ovi zakoni moraju štititi ljudska prava i biti u skladu sa međunarodnim pravom o ljudskim pravima. Mora se poštovati princip proporcionalnosti, što znači da sve mere nadzora treba da budu odgovarajuće, a ne preterane u odnosu na legitimni cilj kojem se teži.
Zašto je član 24 kratak?
1. Kritički nedostajući principi
Iako je inkorporacija principa proporcionalnosti u član 24(1) za pohvalu, ovaj član i dalje izričito ne pominje principe zakonitosti, neophodnosti i nediskriminacije, koji imaju ekvivalentan status proporcionalnosti u zakonu o ljudskim pravima u odnosu na aktivnosti nadzora. Prajmer:
Načelo zakonitosti zahteva da ograničenja ljudskih prava, uključujući pravo na privatnost, budu odobrena zakonima koji su jasni, objavljeni, precizni i predvidljivi, osiguravajući da pojedinci razumeju kakvo ponašanje može dovesti do ograničenja njihovih ljudskih prava.
Principi neophodnosti i proporcionalnosti obezbeđuju da je svako mešanje u ljudska prava očigledno neophodno za postizanje legitimnog cilja i uključuju samo mere koje su proporcionalne tom cilju.
Princip nediskriminacije zahteva da se zakoni, politike i obaveze ljudskih prava primenjuju podjednako i pravično na sve pojedince, bez bilo kakvog oblika diskriminacije na osnovu rase, boje kože, pola, jezika, vere, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, imovinskog, rodnog ili drugog statusa, uključujući primenu mera nadzora.
Bez uključivanja svih ovih principa, zaštitne mere su nepotpune i neadekvatne, povećavajući rizik od zloupotrebe i zloupotrebe ovlašćenja nadzora.
2. Neadekvatne posebne zaštitne mere
Član 24(2) zahteva od zemalja da uključe, tamo gde je „prikladno“, posebne zaštitne mere kao što su:
sudska ili nezavisna revizija, što znači da radnje nadzora moraju biti pregledane ili odobrene od strane sudije ili nezavisnog regulatora.
pravo na efikasan pravni lek, što znači da ljudi moraju imati načine da osporavaju ili traže pravni lek ako su njihova prava povređena.
opravdanost i ograničenja, što znači da moraju postojati jasni razlozi za korišćenje nadzora i ograničenja u pogledu toga koliko se nadzor može obaviti i koliko dugo.
Član 24 (2) uvodi tri problema:
2.1 Zamke zavisnosti zaštitnih mera od domaćeg zakona
Iako se pominju ove zaštitne mere, njihovo stavljanje u zavisnosti od domaćeg zakona može znatno oslabiti njihovu efikasnost, pošto se nacionalni zakoni značajno razlikuju i mnogi od njih neće pružiti adekvatnu zaštitu.
2.2 Rizik dvosmislenih uslova koji dozvoljavaju zaštitne mere
Upotreba nejasnih termina kao što je „po potrebi“ u opisu načina na koji će se zaštitne mere primeniti na pojedinačna proceduralna ovlašćenja dozvoljavaju različita tumačenja, što potencijalno dovodi do slabije zaštite za određene vrste podataka u praksi. Na primer, mnoge države obezbeđuju minimalne ili nikakve mere zaštite za pristup podacima o pretplatnicima ili podacima o saobraćaju uprkos nametljivosti rezultirajućih praksi nadzora. Ova ovlašćenja su korišćena za identifikaciju anonimnih aktivnosti na mreži, za lociranje i praćenje ljudi i za mapiranje kontakata ljudi. Dajući državama široko diskreciono pravo da odluče koje zaštitne mere da primenjuju na različita nadzorna ovlašćenja, konvencija ne obezbeđuje da se tekst primeni u skladu sa zakonom o ljudskim pravima. Bez jasnih obaveznih uslova, postoji realan rizik da će suštinska zaštita biti neadekvatno primenjena ili potpuno izostavljena za određena specifična ovlašćenja, ostavljajući ugroženo stanovništvo izloženo teškim povredama prava. U suštini, država bi mogla samo da odluči da su neke mere zaštite ljudskih prava suvišne za određenu vrstu ili metod nadzora, i da odustane, otvarajući vrata ozbiljnim kršenjima ljudskih prava.
2.3 Kritične mere zaštite nedostaju u članu 24(2)
Potreba za prethodnim sudskim odobrenjem, transparentnošću i obaveštavanjem korisnika je ključna za svako delotvorno i proporcionalno ovlašćenje nadzora, ali nije uključena u član 24(2).
Prethodno sudsko ovlašćenje znači da pre nego što se preduzme bilo kakva radnja nadzora, ona mora biti odobrena od strane sudije. Ovo obezbeđuje nezavisnu procenu neophodnosti i proporcionalnosti mere nadzora pre nego što se ona sprovede. Iako član 24 pominje sudsku ili drugu nezavisnu reviziju, nedostaje mu uslov za prethodno sudsko odobrenje. Ovo je značajan propust koji povećava rizik od zloupotrebe i kršenja prava pojedinaca. Sudsko ovlašćenje deluje kao kritička provera ovlašćenja organa za sprovođenje zakona i obaveštajnih agencija.
Transparentnost podrazumeva objavljivanje javnosti o postojanju i obimu mera nadzora; ljudi moraju biti u potpunosti informisani o zakonima i praksama koji regulišu nadzor kako bi mogli da pozivaju vlasti na odgovornost. U članu 24 nedostaju eksplicitne odredbe o transparentnosti, tako da se mere nadzora mogu sprovoditi u tajnosti, podrivajući poverenje javnosti i sprečavajući smislen nadzor. Transparentnost je od suštinskog značaja za obezbeđivanje da se ovlašćenja nadzora ne zloupotrebe i da su pojedinci svesni kako se njihovi podaci mogu prikupljati i koristiti.
Obaveštenje korisnika znači da se o tome obaveštavaju pojedinci koji su podvrgnuti nadzoru, bilo u trenutku praćenja ili nakon toga kada više ne ugrožava istragu. Nepostojanje zahteva za obaveštavanje korisnika u članu 24(2) lišava ljude mogućnosti da osporavaju zakonitost nadzora ili traže pravne lekove za bilo kakvo kršenje svojih prava. Obaveštenje korisnika je ključna komponenta zaštite prava pojedinaca na privatnost i pravilan postupak. Može biti odloženo, uz odgovarajuće opravdanje, ali ipak mora na kraju da se dogodi i konvencija to mora priznati.
Nezavisni nadzor podrazumeva praćenje od strane nezavisnog tela kako bi se osiguralo da su mere nadzora u skladu sa zakonom i da poštuju ljudska prava. Ovo telo može da istražuje zloupotrebe, da obezbedi odgovornost i preporuči korektivne mere. Iako član 24 pominje sudsku ili nezavisnu reviziju, on ne uspostavlja jasan mehanizam za stalni nezavisni nadzor. Efikasan nadzor zahteva posvećeno, nepristrasno telo sa ovlašćenjem da kontinuirano preispituje aktivnosti nadzora, istražuje žalbe i sprovodi usklađenost. Nedostatak snažnog mehanizma nadzora slabi okvir za zaštitu ljudskih prava i omogućava da potencijalne zloupotrebe ostanu neproverene.
Zaključak
Iako je donekle ohrabrujuće da član 24 priznaje obavezujuću prirodu zakona o ljudskim pravima i njegovu primenu na nadzorna ovlašćenja, krajnje je neprihvatljivo koliko ostaje nejasan član o tome šta to zapravo znači u praksi. Klauzula „kako je prikladno“ je opasna, dozvoljavajući državama da sprovode intruzivna ovlašćenja sa minimalnim ograničenjima i bez prethodnog sudskog ovlašćenja, da bi potom neiskreno tvrdili da je to „prikladno“. Ovo je očigledan poziv na zloupotrebu. U ovome nema ničeg „prikladnog“, a konvencija mora biti nedvosmisleno jasna u vezi sa tim.
Ovaj nacrt u svom sadašnjem obliku predstavlja ogromnu izdaju ljudskih prava i otvorena vrata za nekontrolisani nadzor i sistemske zloupotrebe. Osim ako se ovi problemi ne otklone, države članice moraju prepoznati ozbiljne nedostatke i potpuno odbaciti ovu opasnu konvenciju. Rizici su preveliki, zaštita preslaba, a mogućnost zloupotrebe prevelika. Davno je prošlo vreme da budemo čvrsti i zahtevamo ništa manje od konvencije koja istinski štiti ljudska prava.
