Religija klimatskih promena: Koliko smo daleko od ritualnog žrtvovanja?

Istorija nas uči da su neke drevne civilizacije ubijale svoju decu da bi promenile vreme. Nekada su praktikovali žrtvovanje dece da bi umilostivili svoje bogove u pokušaju da se udvaraju njihovoj dobroj milosti. Ti primitivni narodi su verovali da se ljudskim žrtvovanjem sile prirode mogu promeniti u njihovu korist. Na primer, jedan od načina na koji su Asteci odali počast svojim bogovima bio je ubijanje ljudi na polju strelama da bi njihova krv mogla da oplodi zemlju.

Savremeni pokret za zaštitu životne sredine često se poredi sa religijom. Ona svakako misli da ljudi mogu promeniti vreme, a uključuje viziju greha i pokajanja – prokletstva i spasenja. Iznad prisustva stvarnih neopagana i poklonika Gaje u svojim redovima, sam pokret za zaštitu životne sredine pokazuje karakteristike kulta obožavanja prirode – i to izuzetno anti-ljudskog kulta. Mnoge njene pristalice veruju da svet ima rak i da se rak zove ljudska rasa.

Pokret Just Stop Oil pruža ubedljiv primer kako je moderna zaštita životne sredine postala primitivna i varvarska religija pod bilo kojim drugim imenom. U oktobru 2022, ikonoklastički aktivisti su imali za metu Suncokrete Vinsenta Van Goga (1888) u Nacionalnoj galeriji u Londonu, zbog protesta protiv „klimatske vanredne situacije“. Oštećujući umetnička dela u muzejima, blokirajući puteve, zaustavljajući igru na sportskim utakmicama i još mnogo toga, ovi eko-fašisti otkrivaju ekološki prizvuk ne samo obdaren apokaliptičnim prizvukom već i sa namerom da zagorčaju život bližnjima i unište neke od najboljih primera istorijskih ljudskih dostignuća.

Naravno, razumna briga za izbegavanje zagađenja i očuvanje naših prirodnih resursa na odgovoran način je hvale vredna etička pozicija. Uvek treba da brinemo o životnoj sredini, da budemo odgovorni za njenu zaštitu i da istovremeno pomažemo siromašnima.

Međutim, „ekološki“ napori da smanje emisiju ugljenika čine energiju manje pristupačnom, što povećava troškove potrošačkih proizvoda, guši ekonomski rast, košta radna mesta i nameće štetne efekte na najsiromašnije ljude na Zemlji. Nasuprot tome, dodeljivanje novčanih sredstava za pomoć u izgradnji postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, poboljšanju sanitarnih uslova i obezbeđivanju čiste vode za siromašne bi imalo veći neposredni uticaj na njihovu nevolju nego što bi to bila bitka oko nejasnog koncepta „globalnog zagrevanja“.

U osnovi verovanja ekstremista o klimatskim promenama su dva glavna principa: da ljudi mogu da kontrolišu vreme i da će ljudi dovesti do kraja sveta ako ne poštuju prirodu. Ovo zvuči kao religiozna propoved, i, iako će ekolozi spremno pružiti naučna istraživanja da potkrepe svoje izjave, retko će tolerisati kontra-argumente – na primer kada neko ističe da se nijedno od njihovih apokaliptičkih predviđanja do sada nije ostvarilo.

Nemačka: Država izbacila penzionerku iz stana da bi uselila MIGRANTE https://t.co/w0d5LEXIE0

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) November 20, 2023

Prema rečima australijskog senatora Džejmsa Patersona,

„Javno sramoćenje i maltretiranje bilo kog naučnika koji ima drugo mišljenje od ortodoksije klimatskih promena jezivo podseća na suđenje vešticama u Salemu poslednjih dana ili špansku inkviziciju, sa javnim bičevanjem – metaforički rečeno – zbog njihovih misaonih zločina. Zaista, „disidenti“, kako su ih takođe etiketirali, trpe ritualno poniženje od strane svojih kolega i medija, pri čemu je svaka njihova motivacija dovedena u pitanje.

Kada temperatura poraste, čujemo: „Vau, to je jasan dokaz klimatskih promena.“ Ali kada dođe do naglog zahlađenja, čujemo: „Vau, to je još jedan dokaz klimatskih promena“. Prema Džonu Goldbergu, osnivaču urednika Nacionala, „Lepota globalnog zagrevanja je u tome što se odnosi na sve što radimo – šta jedemo, šta nosimo, gde idemo. Naš „ugljenični otisak“ je mera čoveka.“

Drugim rečima, ideja o „klimatskim promenama“ je u suštini nepobitna jer se negde, na neki način, klima stalno menja. Ova nepobitnost ga čini savršenom osnovom za religiozno verovanje. Frenklin Delano Ruzvelt, koji je bio predsednik SAD od marta 1933. do aprila 1945, jednom je tvrdio da će ljudska bića u doba oskudice biti pritisnuta nečim što je on nazvao „nuždom“. Život zahteva zadovoljenje potreba kao što su hrana, odeća i sklonište. Otuda je Ruzvelt insistirao na tome da „ljudi koji su u nuždi nisu slobodni ljudi“ i da država treba da bude u stanju da učini ljude „oslobođenim straha“.

Džejms Tonkovič sa Instituta za religiju i demokratiju u Vašingtonu, objašnjava da postoji duga istorija razmišljanja ekologa koji ljude vidi prvenstveno kao potrošače i zagađivače. „To razmišljanje navodi mnoge da insistiraju na tome da su prava na abortus sastavni deo svakog ekološkog programa“, kaže on. Odricanje od dece, pa čak i abortus, na taj način promovišu „zelene elite“ u takozvanim „zapadnim demokratijama“ kao ekološki prihvatljive, dok žene bez dece daju svoj doprinos da smanje ugljenični otisak civilizacije.

Tragično, ne samo da se mlade generacije zavaravaju da se odriču dece zbog straha od ugrožavanja planete, već i prekidaju zdrave trudnoće, a neki idu toliko daleko da otvoreno tvrde da je to učinjeno u službi klimatskih ciljeva. Jedna udata žena je jednom izjavila za novine da je „ne imati dete najprihvatljivija stvar koju je mogla da uradi“. Isti članak izveštava o drugoj ženi koja je prekinula trudnoću u čvrstom uverenju da:

„Roditi decu je sebično… Svaka osoba koja se rodi koristi više hrane, više vode, više zemlje, više fosilnih goriva, više drveća i proizvodi više smeća, više zagađenja, više gasova staklene bašte i doprinosi problemu prenaseljenosti”.

Naravno, zabrinutost zbog prenaseljenosti nije nova. 1968. godine, ekolog Pol Erlih ponovio je mišljenja ekonomiste iz 18. veka Tomasa Maltusa kada je predvideo glad širom sveta zbog prenaseljenosti i zagovarao hitnu akciju za ograničavanje rasta populacije. Erlihova „Populaciona bomba“ bila je jedna od najuticajnijih knjiga prošlog veka. „Negde u narednih 15 godina, doći će kraj“, rekao je on proročkim tonom pre više od 50 godina.

Nepotrebno je reći da se to proročanstvo nikada nije ostvarilo. Uprkos svim zabrinutostima, pristup hrani i resursima se povećavao kako je globalno stanovništvo poraslo.

Očigledno, to nije sprečilo neke ekološke aktiviste da nastave da daju slične bizarne izjave o čovečanstvu i budućnosti naše planete. Princ Filip, pokojni vojvoda od Edinburga, napisao je 1986. godine: „Moram priznati da sam u iskušenju da tražim reinkarnaciju i da budem posebno smrtonosni virus“ kao način da se uradi nešto u vezi sa prenaseljenošću ljudi.

Trebalo bi da budemo duboko sumnjičavi prema svakom argumentu koji koristi jezik koji se odnosi na ljude kao na „invazivni virus“, „kugu“ ili čak „problem“ koji treba rešiti. Ovo je argument koji odaje želju da se donese smrt u velikim razmerama, da se eliminišu ljudska bića u potrazi za nekim utopijskim malim brojem održivih preživelih.

Ipak, neki ekolozi čak žale da ni rat ni glad nisu u stanju da dovoljno smanje populaciju i više vole dolazak smrtonosnog virusa da napadne nevine. Došli smo do toga da se čak i novi ljudski život posmatra kao pretnja životnoj sredini, gde neki iskreno tvrde da nove bebe predstavljaju nepoželjan izvor emisije staklene bašte i potrošača prirodnih resursa.

Zbog toga se ovi podmukli aspekti kulta ekologa moraju razotkriti i osporiti.

Nulta Tačka/InfoWars