SAD su konačno uspele da Evropu dovedu na ivicu propasti
Evropa se raspada po šavovima i seje seme sopstvene implozije…
U Gruziji, Amerikanci i Evropljani aktivno sponzorišu pokušaj da se svrgne demokratski izabrana vlada u okolnostima koje su zaista zbunjujuće. Nakon što su na neodređeno vreme zamrznuli proces pridruživanja Gruzije EU u julu ove godine, Evropljani su na udaru odluke gruzijske vlade da potvrdi zamrzavanje pregovora do 2028. (što je mnogo ranije nego na neodređeno). Predsednica Gruzije, zapravo francuski diplomata, izgleda odlučna da ostane na funkciji kako bi prošla kroz promenu režima, uprkos tome što se njen ustavom dodeljen mandat bliži kraju. U prestonicama EU i u Vašingtonu joj aplaudiraju kao modernoj Jovanki Orleanki.
Od samog početka rata, uvek je bilo jasno da, bez direktnog uključivanja NATO-a u borbu, Ukrajina nikada ne bi mogla da pobedi, a teško može i sa NATO-om. Ako zanemarimo ogromnu ljudsku cenu izgubljenih života, pretrpljenih povreda i uništenih gradova od početka rata 2022. godine, ukrajinska ekonomija je pretrpela ogromnu štetu jer su lideri SAD i Evrope ipak ohrabrivali Zelenskog da se bori do poslednjeg Ukrajinca. Posle svog ustavom predviđenog vremena kao predsednika, Zelenski se drži vlasti, hvaljen kao heroj od strane njegovih brojnih takozvanih demokratskih navijača na zapadu.
U Francuskoj se vlada premijera Mišela Barnijea raspada jer pokušava da upravlja duboko nepopularnim budžetom, koji bi zahtevao bolnu mešavinu povećanja poreza i smanjenja potrošnje, kroz parlament bez glasanja. U jednoj od velikih ironija, njegov neminovni neuspeh je ukorenjen u antidemokratskim tendencijama njegovog prethodnog poslodavca, Evropske komisije. Ali to takođe govori o rastućoj popularnosti desničarskog Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen, i panevropskom usponu populističkih partija kojima je dosta neuspeha lažnog mejnstrima i lažnog morala.
U Nemačkoj je „Duga“ koalicija Olafa Šolca postala prljavo braon, pošto su izbile nepomirljive tenzije oko potrošnje i oko ogromne finansijske i vojne podrške Ukrajini. Teška fiskalna pozadina sa kojom se suočava Nemačka povezana je sa njenom lošom ekonomijom, koja je manje konkurentna od proseka SAD i evrozone. Veliko povećanje cena energije u Nemačkoj nije pomoglo; to je epoha ekonomske ludosti – kopovina američkog tečnog prirodnog gasa sa 30-40% marže u poređenju na ruski gas. Automobilski gigant Folksvagen najavio je planove da zatvori najmanje tri fabrike u Nemačkoj i otpusti deset hiljada zaposlenih. Za sve je, očigledno, kriva Rusija, iako se smatra da je kombinacija američkih i ukrajinskih aktera digla gasovod Severni tok u vazduh.
Hoćete realnu situaciju?! Cionističke-Anglo-Američke sile osovine trenutno su u direktnom ratu protiv SLOBODNOG SVETA https://t.co/EHDxJzSWt6
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) December 7, 2024
Neizbežno, Rusija je zajednički imenitelj u svim ovim situacijama.
Istočnoevropske zemlje glasaju za patriote, za to mora da je kriva i Rusija. Čak je i bizarni neuspeli pokušaj predsednika Yoon Suk Yeola da uvede vanredno stanje otvorenoj, demokratskoj i modernoj Južnoj Koreji pripisan tangencijalno na Rusiju, s obzirom na njeno strateško prilagođavanje Severnoj Koreji. Uticaj predsednika Putina je izgleda svuda!
Nemilosrdna lavina državne propagande proglasila je predsednika Putina najlošijim zlikovcem svih vremena. Britanski Forin ofis je 2014. godine osnovao sopstvenu propagandnu jedinicu posebno da ispuni etar pričama o tome kako je Putin pogrešio, a Zapad je bio u pravu. Svaka propagandna kampanja ipak treba jasno definisanog neprijatelja. Zbog teškog pritiska evropski građani moraju da prihvate ekonomske poteškoće, demokratsko nazadovanje (zapadni liberalni termin) i povećan rizik od nuklearnog rata.
Pa ipak, Evropa se sada oseća manje bezbedno nego što se osećala za vreme Hladnog rata, ne zbog onoga što se dešava u Rusiji, već zbog onoga što se dešava u samoj Evropi. Svako ko misli da je Nemačka u industrijskom padu, suočena sa rastom ekstremno desničarskog raspoloženja i sa nedostatkom jasnog političkog vođstva i da je to u suštini dobro, trebalo bi da se vrati na tridesete. Osnovna, intelektualna mana u Makronovom internacionalizmu je to što on želi samo da ima veze sa strancima koji se ponašaju kao frizirane briselske birokrate. Evropski lideri su izgubili sposobnost da sagledaju strateški pejzaž na jasan i nepristrasan način koji stavlja interese Evrope na prvo mesto.
Još od 2014, evropske elite su se neizbežno vezale za opsesiju američke demokratske stranke oko poraza Rusije jer ne vole da imaju posla sa Putinom. To je dovelo do skoro potpunog i samodestruktivnog prekida ekonomskih veza između Evrope i Rusije. Taj raskol u ekonomskim odnosima je nesumnjivo doprineo porastu nacionalizma i političkih tenzija širom Evrope, dok se građani bore da plate svoje račune i pitaju se zašto su uvučeni u nepotreban rat. Mir u kontinentalnoj Evropi posle Drugog svetskog rata nastao je velikim delom pošto su prethodno zaraćene zemlje nastojale da prodube ekonomske veze, da stvore razloge za život u harmoniji. Mi progresivno, i opasno, odbacujemo to nasleđe teško stečenog mira.
Najveća ironija, iako, možda, ne i najveće iznenađenje, jeste da su evropski razdor i rat samo koristili američkoj ekonomiji. Dobro se sećam napora SAD daleke 2014. da spreče Rusiju da gradi nove gasovode u Evropi dok je američka revolucija frakinga uzela maha. Američki republikanski senator Lindzi Grejem nedavno je jasno stavio do znanja da Amerika želi da ima koristi kroz pristup bilionima dolara retkih i dragocenih minerala u Ukrajini, kao loše opravdanje za upumpavanje milijardi dolara oružja u izgubljeni rat. Grejem je takođe obećao da će „slomiti“ evropske ekonomije koje su nastojale da sprovedu nalog Međunarodnog krivičnog suda za hapšenje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua.
Jedini razlog zbog kojeg mislim da bi Tramp mogao biti marginalno bolji predsednik SAD od katastrofalnog Bajdena je taj što bi konačno mogao da natera Zelenskog da pristane na mirovni sporazum. Međutim, takođe je jasno da Tramp nema dublje simpatije prema Evropi osim zaustavljanja bespotrebne injekcije američkih milijardi u Ukrajinu. On je, na kraju krajeva, obećao sveobuhvatne tarife od 10-20% na robu iz Evrope i da će „zgnječiti“ (popularan termin američke državnosti ovih dana) bilo koju zemlju koja podržava razvoj valute BRIKS-a.
Evropa se raspada po šavovima i seje seme sopstvene implozije.
Previše Evropljana je prihvatilo laž da ako prekinu sve odnose sa Rusijom, to će ih učiniti bezbednim. U stvari, sve smo bliže Trećem svetskom ratu. I za to najveću krivicu snose SAD.
