Šta bi se dogodilo ako bi SAD prestale da podržavaju Ukrajinu?
Tokom vikenda, pregovori o politici na južnoj granici između demokrata u Senatu i republikanaca su propali. Pregovori su imali za cilj da ojačaju republikansku podršku predsednikovom ogromnom predlogu vojne podrške od 105 milijardi dolara pre glasanja u sredu, uključivanjem dodatnih sredstava za bezbednost granica u paket potrošnje. Sada, bez skorog odobravanja dalje pomoći Ukrajini, jastrebovi u vladi i medijima pokušavaju da izazovu paniku oko toga šta će se desiti ako Kijev bude odsečen od američke podrške.
U pismu Kongresu u ponedeljak, direktorka budžeta Bele kuće Šalanda Jang rekla je Kongresu da će sredstva presušiti do kraja godine:
Želim da budem jasna: bez akcije Kongresa, do kraja godine će nam ponestati resursa da nabavimo više naoružanja i opreme za Ukrajinu i da obezbedimo opremu iz američkih vojnih zaliha. Ne postoji magični lonac finansijskih sredstava da se ispuni ovaj trenutak. Ostali smo bez novca — i skoro nam je ponestalo vremena.
Jang nastavlja da predviđa katastrofu za Ukrajinu ako se ne izdvoji više novca. Ali da li je to zaista tačno? Da li je ukrajinski narod osuđen na propast ako Vašington prestane da finansira rat?
Ako želimo da razumemo šta bi se moglo dogoditi u odsustvu američkog učešća u Ukrajini, prvo moramo razumeti stvarni efekat Vašingtona na rat, čija je prava priroda sjajno izložena u seriji nedavnih kolumni Teda Snajdera.
Ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini počela je bombardovanjem krstarećim projektilima 24. februara 2022. Kasnije tog dana, pešadijske i oklopne divizije pristigle su iz Rusije, Belorusije i Krima, dok su padobranci upali oko glavnog grada Kijeva.
Nekoliko dana kasnije, kada su šok i konfuzija početne ofanzive počeli da se raspršuju, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski pokušao je da uspostavi indirektne razgovore sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Zelenski je pozvao tadašnjeg premijera Izraela Naftalija Beneta i zamolio ga da kontaktira Putina i da bude posrednik. Benet se složio.
Tokom sledeće nedelje, Benet je imao seriju telefonskih razgovora sa Putinom pre nego što je otputovao u Moskvu i Berlin kako bi pomogao u organizovanju diplomatskih kanala komunikacije. Njegov napor kulminirao je na sastanku ruskog i ukrajinskog ministara inostranih poslova 10. marta u Turskoj.
Stefan Zogom: Istina koju žele da sakriju, lomi se globalna imperija, Mario Zna 251, UŽIVO
U nizu razgovora koji je usledio, Benet je opisao da obe strane čine „ogromne ustupke“ u potrazi za prekidom vatre.
Ali zapadni podržavaoci Kijeva bili su otporni na primirje. Na specijalnom samitu 24. marta, NATO je odlučio da ne podrži niti odobri mirovne pregovore. Ipak, Zelenski i Putin su se držali toga. A 29. marta dve strane su postigle sporazum.
Prema nacrtu objavljenom prošlog juna, Rusija je pristala da povuče svoje snage nazad na predratne granice. Zauzvrat, Ukrajina je pristala da neće tražiti članstvo u NATO-u.
Pa zašto se to nije dogodilo? Pa, možda je počelo. Početkom aprila, Rusija je povukla svoje snage iz severne Ukrajine, oko Kijeva, što je Putin kasnije rekao da je u vezi sa Istanbulskim sporazumom.
Podaci britanske vlade: „Ove godine je umrlo preko milion vakcinisanih“https://t.co/I544Wfnobz
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) December 12, 2023
Ali tada je, prema rečima Beneta, bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, turskog ministra spoljnih poslova Mevluta Čavušoglua i vođe ukrajinske delegacije na pregovorima, Dejvida Arahamije, Zapad izvršio pritisak na Zelenskog da odustane od pregovora i da se bori.
Pod pretpostavkom najboljih namera, moguće je da su zvaničnici u Vašingtonu i Briselu verovali da bi Ukrajinci mogli da dobiju dovoljno bitaka da poboljšaju svoj uticaj u budućim pregovorima. Ali to se nije desilo.
Umesto toga, Vašington je finansirao zastrašujući dvadesetjednomesečni rat na iscrpljivanje koji je narod Ukrajine mnogo koštao: zemlje, života i ekstremiteta. Nakon što su pregovori prekinuti, Rusija je trajno polagala pravo na desetine hiljada kvadratnih kilometara ukrajinske teritorije za koju je ranije pristala da se odrekne.
Prošlog leta ukrajinske snage su počele da pokušavaju da silom preuzmu ovu zemlju u takozvanoj kontraofanzivi. Ali od tada su izgubili više teritorije nego što su dobili. Ukrajina drži podatke poverljivim o broju žrtava, ali su do kraja avgusta američke procene pokazale da je više od dve stotine hiljada. I verovatno se značajno povećao broj sa tekućom borbom da se probiju kroz teška ruska minska polja.
Kako je njihova ponuda vojno sposobnih muškaraca opala, prosečna starost ukrajinskog vojnika se popela na četrdeset tri godine. A sada postoji pritisak unutar ukrajinske vlade da smanji starosnu granicu za regrutaciju kako bi započeli regrutaciju onih koji su do sada bili premladi da bi mogli da budu kvalifikovani.
Ukrajinski narod prolazi kroz pakao. A sada čak i visoki ukrajinski vojni zvaničnici priznaju da nema vojnog rešenja.
Ako je svrha gušenja Istanbulskog sporazuma bila da pomogne Ukrajincima da steknu veću moć, Zapad mora priznati neuspeh pre nego što Ukrajina izgubi još više.
A ako su namere Vašingtona bile podle — kao što sugerišu komentari zvaničnika poput Miča Mekonela, koji su rat označili kao lak način da se optereti Rusija bez prolivanja američke krvi — to je razlog više da se odustane od ovog užasnog projekta.
To nas vraća na prvobitno pitanje. Šta bi se desilo kada bi SAD prestale da podržavaju Ukrajinu?
Već znamo.
Ukrajina i Rusija bi radile na dogovoru. Za Ukrajinu neće ići tako dobro kao pre skoro dve godine kada su bili jači. Ali to nije put do straha. Jer alternativa je da Bela kuća dobije svoj put i da se ovaj brutalni, nepotrebni rat nastavi. A to je mnogo gore.
