Šta će biti odobreno na predstojećem Samitu budućnosti UN-a? Predstavljamo vam tri nova pakta
Ovo je četvrti deo u nizu koji govori o planovima Ujedinjenih nacija (UN) i njihovih agencija koje osmišljavaju i sprovode agendu Samita budućnosti u Njujorku 22-23. septembra 2024. i njegove implikacije na globalno zdravlje, ekonomski razvoj i ljudska prava. Prethodni članci analizirali su uticaj klimatske agende na zdravstvenu politiku, izdaju UN-a o sopstvenoj agendi za iskorenjivanje gladi i nedemokratski metod korišćenja bivših lidera i bogatih da podrže dnevni red UN.
UN će održati Samit budućnosti („Samit budućnosti: multilateralna rešenja budućnosti“) u svom sedištu u Njujorku 22-23. septembra 2024, tokom 79. zasedanja Generalne skupštine (UNGA). Očekuje se da će lideri 193 države članice reafirmisati svoju posvećenost ciljevima održivog razvoja (SDG) koji postavljaju 2030. kao krajnji rok za svet da postigne 17 ciljeva (ili „Agendu 2030“).
Ciljevi održivog razvoja uključuju iskorenjivanje siromaštva, industrijski razvoj, zaštitu životne sredine, obrazovanje, rodnu ravnopravnost, mir i partnerstva. Samit je takođe prilika da svetski lideri ponove privrženost Povelji iz 1945. koja je postavila ciljeve, upravljačke strukture i okvir UN (Sekretarijat, Generalna skupština UN, Savet bezbednosti, Ekonomski i socijalni savet, Međunarodni sud pravde i Savet starateljstva).
Samit je inicirao generalni sekretar (UNSG) Antonio Gutereš, kroz svoj izveštaj za 2021. pod nazivom „Naša zajednička agenda“, kako bi se „ostvario novi globalni konsenzus o tome kako bi naša budućnost trebalo da izgleda i šta možemo da uradimo danas da bismo to obezbedili.” UN prilično dramatično tvrde, u nacrtu Pakta za budućnost, da je ovaj samit neophodan jer smo „suočeni sa rastućim katastrofalnim i egzistencijalnim rizicima, od kojih su mnogi uzrokovani izborima koje donosimo“, i da „rizikujemo da uđemo u budućnost upornih kriza i slomova“ ako ne „promenimo kurs“.
Dalje se tvrdi da bi samo UN mogle da se izbore sa ovim očigledno umnožavajućim krizama jer one „daleko prevazilaze kapacitet bilo koje pojedinačne države“. Ovaj scenario zvuči poznato: Globalne krize zahtevaju globalno upravljanje. Ali možemo li da verujemo scenaristi koji je jedini takmičar za mesto guvernera?
Od 2020. godine, poverenje „naroda“ u UN je ozbiljno narušeno, pošto je zdravstvena ruka UN – Svetska zdravstvena organizacija (SZO) – promovisala politike za koje je poznato da izazivaju masovno osiromašenje, gubitak obrazovanja, dečje brakove i rastuće stope bolesti koje se mogu sprečiti. Nijedan od drugih organa celog sistema nije se suprotstavio ovim zloupotrebama, osim ograničenog beleženja štete koju su podsticali, sistematski okrivljujući virus, a ne katastrfalan i nenaučan odgovor. Međutim, ovo nije kriza koju UN imaju na umu u unapređenju nove agende za budućnost. Njegov naglasak je sasvim suprotan, povećavajući strah od budućih kriza koje će poništiti decenije ljudskog napretka.
Ovo morate da vidite! Globalne elite Novog Svetskog Poretka planiraju da koriste Veštačku Inteligenciju za DEPROGRAMIRANJE “teoretičara zavere” https://t.co/EnQHlL9TUx
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 15, 2024
Iako su nacionalni lideri naredili odgovor na Covid-19, UN su aktivno gurale katastrofalne jedinstvene mere, uključujući zatvaranje granica, zatvaranje društva, masovnu vakcinaciju, ukidanje pristupa formalnom obrazovanju i, istovremeno promovisanje cenzure i ućutkavanje svih koje se sa tim ne slažu. Sistem i njegov najviši zvaničnik – UNSG – ukinuli su svoju odgovornost što nas nisu „spasili iz pakla“, kako je svoju ulogu jednom prilikom prokomentarisao pokojni UNGS Dag Hamarskjold („Rečeno je da UN nisu stvorene da bi nas dovele u raj, već da bi nas spasile od pakla“, 1954).
Dok pokrivaju ove zločine protiv čovečnosti i izbegavaju odgovornost, UN i svetski lideri nameravaju da odobre set od 3 politička neobavezujuća dokumenta: i) Pakt za budućnost, ii) Deklaraciju o budućim generacijama, i iii) Globalni Digitalni Ugovor. Svi su stavljeni pod „proceduru ćutanja“ i planirano je da budu odobreni uz malo diskusije.
Iako bi ovo moglo zabrinuti „narode“, to je u skladu sa relevantnom Rezolucijom Generalne skupštine UN usvojenom 2022. (A/RES/76/307, stav 4)
Generalna skupština,
4. Odlučuje da će Samit usvojiti koncizan, akciono orijentisan ishodni dokument pod nazivom „Pakt za budućnost“, unapred dogovoren konsenzusom kroz međuvladine pregovore.
Treba napomenuti da je procedura ćutanja uvedena u martu 2020. (Odluka Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 74/544 od 27. marta 2020. pod nazivom „Procedura za donošenje odluka Generalne skupštine tokom pandemije Covid-19“) za virtuelne sastanke, ali je od tada zgodno ostala.
Pakt za budućnost: Opšta, velikodušna i licemerna obećanja
Najnovija verzija Pakta za budućnost (revizija 3) objavljena je 27. avgusta 2014. Kofasilitatori, Nemačka i Namibija, predložili su da se stavi pod „proceduru ćutanja“ do utorka 3. septembra. To je značilo da je bez primedbi tekst proglašen usvojenim. Trenutno nema dovoljno javno dostupnih informacija da bi se znalo da li se to dogodilo.
Paragraf 9 Preambule označava veliki prekid i pogrešno razumevanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (UDHR) i osnovnih načela modernog međunarodnog prava ljudskih prava. Ovo je uklonilo ljudska prava od najveće važnosti za UN i dobro upravljanje. Oni nemaju veću vrednost od „održivog razvoja“, „mira i bezbednosti“ (za koga?). Treba napomenuti da Povelja UN definiše „međunarodni mir i bezbednost“ kao jednu od svrha UN (čl. 1), a ne pominje „razvoj“ (ili „održivi razvoj“, novija terminologija) kao svrhu.
Ovo je opasan nagib čak i za neobavezujući tekst jer bi to značilo da ljudska prava mogu biti ukinuta ako nedefinisani lider ili institucija odluči da bi njihovo poštovanje učinilo razvoj manje održivim ili bi nametnulo njihov osećaj sigurnosti.
Pakt za budućnost
9. Takođe ponovo potvrđujemo da su tri stuba Ujedinjenih nacija – održivi razvoj, mir i bezbednost i ljudska prava – podjednako važni, međusobno povezani i međusobno osnažujući. Ne možemo imati jedno bez drugih.
Kasnija izjava u paragrafu 13: „Svaka obaveza u ovom paktu je u potpunosti konzistentna i usklađena sa međunarodnim pravom, uključujući pravo ljudskih prava“ očigledno nije konzistentna. Kontradikcija ovde, usred nedefinisanog lutanja koje sledi, ili je nenamerna ili dolazi iz pogrešnog tumačenja UDHR.
Sa 60 akcija grupisanih u nekoliko tema (Održivi razvoj i finansiranje razvoja; Međunarodni mir i bezbednost; Naučna tehnologija i inovacije i digitalna saradnja; Mladi i buduće generacije; Transformisanje globalnog upravljanja), Pakt je u suprotnosti sa dobro napisanim dokumentima kao što su UDHR koji su sačinjeni u ranim godinama UN. Umesto konciznih, jasnih, razumljivih i delotvornih izjava, njegovih 29 stranica je preplavljeno tesno upakovanim generalizacijama (ponekad utopijskim) i interno kontradiktornim izjavama koje omogućavaju da se skoro svaka buduća akcija opravda i pohvali. Akcija 1 je savršen primer.
Akcija 1. Preduzećemo hrabre, ambiciozne, ubrzane, pravedne i transformativne akcije za sprovođenje Agende 2030, postizanje ciljeva održivog razvoja i nikog ne ostavljamo iza sebe
20. (…) Odlučujemo da:
(a) Povećamo naše napore ka punoj implementaciji Agende za održivi razvoj do 2030., Akcione agende iz Adis Abebe i Pariskog sporazuma.
(b) U potpunosti treba sprovesti obaveze iz Političke deklaracije dogovorene na Samitu o ciljevima održivog razvoja 2023. godine.
(c) Mobilizovati i obezbediti značajne i adekvatne resurse i investicije iz svih izvora za održivi razvoj.
(d) Ukloniti sve prepreke održivom razvoju i uzdržati se od ekonomske prinude.
Bio bi pravi izazov pokušati protumačiti i definisati neke od ovih „akcija“ u zakonske tekstove ili politike. Ali ceo dokument, koji su navodno napisali najbolji pravnici UN-a sa nadzorom i pod vođstvom najboljih diplomata (sve to plaćamo mi poreski obveznici), sadrži takve obaveze kao slagalice.
Slično tome, Akcija 3 je nesumnjivo neostvariv cilj: „Ukinućemo glad, eliminisati nesigurnost hrane i sve oblike pothranjenosti. Ne bismo, u normalnim okolnostima to mislili pre 2020. Kako ćemo danas, posebno nakon što su UN namerno ohrabrile sve zemlje da zaključaju svoje ekonomije, izdajući sopstveni program za iskorenjivanje gladi? Sugerišemo da ćemo pokazati ili zapanjujuće neznanje i odvojenost od stvarnosti, ili sramno zanemarivanje govorenja istine. Analogne izjave se koriste u celom dokumentu, što ga čini uvredljivim za one koji ozbiljno shvataju dobrobit ljudi.
Dokument obuhvata skoro sve što bi UN moglo da dotakne, ali vredi napomenuti još nekoliko licemernih naglasaka. Uz kosponzora Nemačku, zemlje poznate po brzom povećanju izvoza oružja i povećanju emisije ugljenika nakon zatvaranja svojih poslednjih nuklearnih elektrana, u njemu se navodi da će zemlje „obezbediti da vojna potrošnja ne ugrozi ulaganja u održivi razvoj“ (stav 43(c).). Dok Evropska unija odbija da pregovara sa Rusijom o ukrajinskoj krizi, Pakt navodi da države moraju „intenzivirati upotrebu diplomatije i posredovanja da bi ublažile tenzije u situacijama“ (stav 12). Ne ustručava se da proklamuje cilj eliminacije svog nuklearnog oružja (para. 47) (kako?), i prilično oštro, s obzirom na trenutnu situaciju na Bliskom istoku, „zaštiti sve civile u oružanom sukobu, posebno osobe u ranjivim situacijama“ (stav 35).
Moglo bi se smatrati da je sve ovo divno, ali to bi bilo plitko, jer reči ne sprečavaju da bombe padaju na decu i civile kada govornici pojačavaju proizvodnju i izvoz. Za autsajdera, UN i države sponzore, ovaj pakt bi izgledao kao da se neko šali. Osim što nije tako. Ovo je mnogo gore. Samit budućnosti je samo povod za one koji su uključeni da pokušaju da operu svoje ime i nasleđe.
Da li će UN postići svoje ciljeve održivog razvoja do 2030. godine? Vrlo verovatno ne, jer su UN to priznale u junu u izveštaju o napretku. Već na pola puta, zemlje su sve više zadužene kao rezultat karantina. Rastuća inflacija osiromašuje najsiromašnije i srednju klasu širom sveta. Finansiranje ključnih zdravstvenih prioriteta kao što su malarija, tuberkuloza i ishrana je realno smanjeno.
Za multilateralnim stolom, UN koriste narativ budućih „složenih globalnih šokova“ (Akcija 57), definisane kao „događaji koji imaju ozbiljne razorne i štetne posledice za značajan deo zemalja i globalnu populaciju, i koji dovode do uticaja na više sektora, koji zahtevaju višedimenzionalnu, multiakcionarsku, i odgovor cele vlade, celog društva” (stav 85) da uspostavi platforme za hitne slučajeve koje će koordinirati.
Ova nova priča, koja je postala istaknuta tokom Covida, mogla bi biti privlačna liderima koji se ne usuđuju da preuzmu punu odgovornost prema svojim građanima. Upravljanje krizama od strane UN će u velikoj meri ličiti na zatvaranje celog društva koje je još sveže u našem sećanju. I kao i odgovor Covid-a, zasnovan je na pogrešnom preuveličavanju istine, da prirodne pojave pretvori u predznake predstojeće propasti. Opet, ovo je zlonamerna upotreba novih apokaliptičkih scenarija, bez obzira na to što su se ponavljana proročanstva o propasti klime pokazala lažnim, da bi se opravdalo finansiranje, uloga i postojanje UN.
Deklaracija o budućim generacijama: zašto je to potrebno, za koga i zašto sada?
Slično, poslednja verzija Deklaracije o budućim generacijama (revizija 3) takođe je stavljena u proceduru ćutanja do 16. avgusta. Međutim, protivljenje ovom nacrtu dovelo je do toga da se o njemu ponovo pregovara.
Nacrt dokumenta je kratak, sa 4 dela – preambula, vodeći principi, obaveze i akcije – svaki ima po desetak pasusa. Prva dva su manje-više jasna, razumljiva i saglasna (ko se možda ne slaže sa značajem ulaganja u mlade, ili sa principom nediskriminacije?). Ipak, postoje izuzeci. Narativi UN-a o „međugeneracijskom dijalogu“ (stav 15) i „potrebama i interesima budućih generacija“ (stav 6), oboje izgledaju veoma dvosmisleno uprkos upotrebi privlačnih termina.
Ko može predstavljati prošlost, sadašnjost i budućnost za dijalog? Ko odlučuje o kom dijalogu? Koje legitimne radnje se mogu preduzeti? Štaviše, da li je prihvatljivo žrtvovati dobrobit sadašnjih generacija u ime očuvanja potreba i interesa hipotetičkih budućih generacija, kada imamo malo pojma o njihovom kontekstu ili potrebama? Većina bi se složila, kao što su ljudi uvek radili, da je zgrada za budućnost – šuma, gradski zid, put, crkva ili hram – bila razumna, a mi to još uvek radimo. Ali zašto bi zemljama odjednom bio potreban savet ili vođstvo centralizovane birokratije UN-a da bi odredile svoju politiku „budućnosti“?
Može se pojaviti posebna zabrinutost zbog cele ideje ovog dokumenta. Ko su buduće generacije? U slučaju da UNSG imenuje „specijalnog izaslanika za buduće generacije“ da podrži implementaciju Deklaracije (stav 46), što je preporuka direktno iz njegovog izveštaja za 2021. godinu, ta osoba očigledno neće imati legitimitet mandata iz hipotetičkog „buduće generacije“ koje on/ona navodno predstavlja. Niko sada, uključujući UN, ne može legitimno tvrditi da predstavlja sadašnje generacije. Uvek je lako prizvati ljudskost; pravnim stručnjacima uopšte nije lako odrediti koja prava i kakvu odgovornost će snositi to čovečanstvo, uključujući i teoretske narode koji još ne postoje.
Koncept budućih generacija bio je konstrukt međunarodnog prava životne sredine. Deklaracija Konferencije UN-a o čovekovom okruženju (Stokholm, 1972) prvi put se odnosi na nju, u monumentalnom raskidu sa konceptom individualnosti u celoj UDHR.
Princip 1 (Stokholmska deklaracija)
Čovek ima osnovno pravo na slobodu, jednakost i adekvatne uslove života, u
okruženje kvaliteta koje omogućava dostojanstven život i blagostanje, i on snosi svečanu odgovornost da zaštiti i poboljša životnu sredinu za sadašnje i buduće generacije (…)
Godinama kasnije, internacionalisti su na brzinu prihvatili koncept budućih generacija u višestrukim ugovorima o zaštiti životne sredine i razvoju. Ima smisla u nekim specifičnim okolnostima, na primer, smanjiti industrijsko zagađenje kako bi reke bile čiste za našu decu. Međutim, ova dobra namera je brzo pretočena u iracionalne akcije kontrole osnovnog funkcionisanja društva.
Tokom proteklih nekoliko decenija, uloženi su ogromni multilateralni (UN) i regionalni (EU) napori da se smanje emisije gasova staklene bašte u teorijsku buduću korist drugih, ali su oni ozbiljno ograničili razvoj i dobrobit mnogih u sadašnjim generacijama u zemlje sa niskim prihodima, smanjujući pristup pristupačnoj i skalabilnoj energiji (fosilna goriva) i podstičući dalju globalnu nejednakost. Nedavno je razarajući uticaj jednostranih Covid mera nametnutih svetu u ime „većeg dobra“ licemerno ciljao na buduće generacije. Naglasak na smanjenju nivoa obrazovanja i osiguravanju međugeneracijskog siromaštva je ukrao od budućih generacija kako bi ublažio strahove nekih u našim sadašnjim.
Imajući u vidu ove primere, bilo kakve proklamacije UN u ovoj oblasti moraju biti dovedene u pitanje, posebno novi narativ koji izaziva strah o „kompleksnim globalnim šokovima“ dok UN i dalje podržavaju blokade i produženo zatvaranje škola i radnih mesta, koje su ranije omalovažavane u javnom zdravstvu zbog njihove uloge u gubitku budućeg prosperiteta.
Globalni digitalni dogovor (GDC): pokušaj UN da vode i kontrolišu digitalnu revoluciju
Treća verzija GDC-a od 11. jula takođe je stavljena u proceduru ćutanja. Međutim, nema informacija da bi se utvrdilo da li je usvojena ili ne.
Javno dostupan nacrt ima za cilj da postavi cilj „inkluzivne, otvorene, održive, pravedne, bezbedne digitalne budućnosti za sve“ u nevojnom domenu (stav 4). Relativno dugačak dokument sa sličnom strukturom kao dva o kojima smo gore govorili (ciljevi, principi, obaveze i akcije), loše je promišljen i napisan, sa više nejasnih i kontradiktornih obaveza.
Na primer, stavovi 23.d i 28(d) sadrže obavezu države da neće ograničavati ideje i informacije, kao ni pristup internetu. Međutim, nekoliko drugih paragrafa (poput 25(b), 31(b), 33, 34 i 35) opisuje „štetne uticaje” onlajn „govora mržnje”, „dezinformacija i pogrešnih informacija” i navodi posvećenost države borbi protiv takve informacije unutar i izvan njihove teritorije. GDC takođe poziva „kompanije digitalne tehnologije i platforme društvenih medija“ i „kompanije i programere digitalne tehnologije“ da budu odgovorne, ali ne uspeva da definiše za šta treba da budu odgovorni i šta to znači.
Nije iznenađujuće da dokument nikada ne definiše „govor mržnje“, „pogrešne informacije i dezinformacije“ i ko treba da to utvrdi, na osnovu kojih kriterijuma, da je do takvog govora i širenja informacija došlo. U tako raznolikom svetu, ko odlučuje šta je ‘šteta’, ko je ‘pogrešio’, a ko je ‘u pravu’ Ako je to prepušteno isključivo državi ili nadnacionalnoj vlasti, kao što se logično može pretpostaviti, onda je to prepušteno samo jednoj državi ili nadnacionalnoj vlasti? Ceo dokument je poziv na cenzuru svakog mišljenja i informacija koje nisu u skladu sa zvaničnim narativima – poziv bogato ukrašenim, inače smislenim terminima kao što su „ljudska prava“ i „međunarodno pravo“, ali da li je uloga UN-a da osigura da svi živimo na ovaj način?
GDC traži da sistem UN „igra ulogu u promovisanju izgradnje kapaciteta za odgovorno i interoperabilno upravljanje podacima“ (stav 37), pa čak priznaje da UN treba da oblikuju, omoguće i podržavaju „međunarodno upravljanje veštačkom inteligencijom“ ( veštačka inteligencija) (stav 53). Zemlje se obavezuju da će „unutar UN-a uspostaviti nezavisnu multidisciplinarnu međunarodnu naučnu komisiju za veštačku inteligenciju“ (stav 55a) i da će pokrenuti „Globalni dijalog o upravljanju veštačkom inteligencijom“ (stav 55b). Čekajte, šta? Birokratija u Njujorku će upravljati nacionalnim AI programima i politikama?
Ovo je jasan pokušaj UN da kontroliše sektor, koji su uglavnom izgradile privatne kompanije velikom brzinom, da ubrizga svoj pogled i rezerviše sopstvenu vozačku stolicu za upravljanje digitalnom revolucijom u maršu. Na neki način uspeva da poveže implementaciju SDG-a sa svojom sposobnošću da kontroliše i implementira veštačku inteligenciju, i vrši upravljanje internetom, digitalnim javnim dobrima i infrastrukturom, kao i veštačkom inteligencijom takođe.
Zaključak
„Pakti“, „Deklaracije“ i „Sporazumi“ nemaju obavezujuću snagu. Oni se smatraju „džentlmenskim sporazumima“ i kao takvi mogu se nepažljivo pregovarati. Međutim, oni predstavljaju opasnu praksu u UN. Izgrađeni jedan za drugim, sa višestrukim unakrsnim referencama u različitim sektorima u promenljivim oblicima (politike, smernice, deklaracije, ciljevi, itd.), koji predstavljaju mrežu isprepletenih nizova izuzetno teških za naučnike i predstavnike zemalja za praćenje, proveru i analizu svih. Na njih treba gledati kao na „meke zakone“, koje UN iznenađujuće mogu brzo pretvoriti u obavezujuće tekstove kada je to potrebno, izbegavajući detaljne pregovore i pojašnjenja koja bi inače pratila izradu primenljivih tekstova.
Sistem UN obično koristi ove dobrovoljne tekstove za pozivanje na finansiranje, izgradnju projekata i programa i razvoj administrativnih radnih grupa. Ovakvi slučajevi se jasno vide kroz tri dokumenta Samita. Velike birokratije se po prirodi ne smanjuju. One žive od novca koji drugi zarađuju, a njihova logika je samo da se prošire i učine da izgledaju nezamenljivo. Što više ljudi i timova bude zaposleno da regulišu, nadgledaju i usmeravaju živote „naroda“, to ćemo manje biti slobodni, a svet će više izgledati kao totalitarni režimi protiv kojih su UN trebalo da se bore.
Ove tekstove, ako budu odobreni, treba posmatrati kao čistu distrakciju od ozbiljne posvećenosti implementaciji SDG-a do 2030. Oni pokazuju nesposobnost i država i UN-a da sprovedu ove ciljeve, zakopavajući ovu činjenicu u dijarejsku kaskadu nesprovodljivog projekta. Što je najgore, oni takođe sadrže formulacije koje pojačavaju eroziju ljudskih prava posle Drugog svetskog rata, uklanjajući suverenitet i svetost „Mi naroda“ na nivo na ili ispod nejasnih koncepata čija je definicija po volji onoga ko ima vlast.
Niko neće pozvati svetske lidere na odgovornost za ova obećanja, ali ona proširuju teret budućih generacija u korist novootkrivenih partnera i prijatelja sistema UN. Kao što kažu Francuzi, „les promises n’engagent que ceux qui y croient“ (obećanja obavezuju samo one koji im veruju). Ali nekih 8 milijardi ljudi na dnu i dalje mora da plaća nekoliko tehnokrata na vrhu da im napišu, pregovaraju i odobre pravila.
