STUDIJA KOJA POKAZUJE VELIKE NASLAGE ALUMINIJUMA U MOZGU AUTISTIČNE DECE (VIDEO)
U 2018. godini, profesor bioanorganske hemije na Univerzitetu Keele Christopher Exley, koji se smatra jednim od vodećih svetskih stručnjaka za toksikologiju aluminijuma, objavio je rad u časopisu Journal of Trace Elements in Medicine & Biology, koja pokazuje veoma velike količine aluminijuma u moždanim tkivima osoba sa autizmom.
Exley je ispitao više od 100 mozgova, a sadržaj aluminijuma kod ovih ljudi je jedan od najvećih koje je ikada video i postavlja nova pitanja o ulozi aluminijuma u etiologiji autizma. U studiji je korišćeno pet ljudi, od kojih su četiri muškarca i jedna žena, svi starosti između 14 i 50 godina. Svaki njihov mozak je sadržao ono što su autori smatrali nebezbednim i velike količine aluminijuma u poređenju sa moždanim tkivima pacijenata sa drugim bolestima gde je visok sadržaj aluminijuma u mozgu uobičajen, kao što je Alchajmerova bolest, na primer.
Sada ga je preuzelo više od milion ljudi. Ispod je Instagram post koji je Exley podelio 2020. godine, ali je od tada izbrisao svoj nalog.
Evo rezimea glavnog nalaza studije:
-Svih pet osoba imalo je najmanje jedno moždano tkivo sa „patološki značajnim“ nivoom aluminijuma, definisanim kao veći ili jednak 3,00 mikrograma po gramu suve težine mozga (μg/g suve težine). (Dr Exley i kolege su razvili kategorije za klasifikaciju patologije povezane sa aluminijumom nakon sprovođenja drugih studija mozga, pri čemu su stariji odrasli koji su umrli zdravi imali manje od 1 μg/g suve mase aluminijuma u mozgu.)
– Otprilike dve trećine (67%) svih uzoraka tkiva pokazalo je patološki značajan sadržaj aluminijuma.
Nivoi aluminijuma su bili posebno visoki u muškim mozgovima, uključujući i kod 15-godišnjeg dečaka sa ASD-om koji je imao najveće merenje aluminijuma u mozgu u studiji (22,11 μg/g suve težine) – mnogo puta više od patološki značajnog praga i daleko veći od nivoa koji se mogu smatrati prihvatljivim čak i za odraslu osobu.
-Neki od povišenih nivoa aluminijuma pariraju veoma visokim nivoima koji su istorijski zabeleženi kod žrtava sindroma dijalizne encefalopatije.
-Kod muškaraca, većina depozita aluminijuma je bila unutar ćelija (80/129), dok su depoziti aluminijuma kod žena bili prvenstveno ekstracelularni (15/21). Većina intracelularnog aluminijuma nalazila se u ne-neuronskim ćelijama (mikroglija i astrociti).
-Aluminijum je bio prisutan i u sivoj materiji (88 depozita) i u beloj materiji (62 depozita). (Siva materija mozga služi za obradu informacija, dok bela materija obezbeđuje povezanost.)
-Istraživači su takođe identifikovali limfocite napunjene aluminijumom u moždanim ovojnicama (slojevi zaštitnog tkiva koji okružuju mozak i kičmenu moždinu) i u sličnim inflamatornim ćelijama u vaskulaturi, pružajući dokaze o ulasku aluminijuma u mozak „preko imunih ćelija koje cirkulišu u krvi i limfi” i možda objašnjavajući kako su mladi sa ASD-om došli do tako šokantno visokog nivoa aluminijuma u mozgu.
Nakon ovog rada, Exley je objavio rad pod naslovom „Uloga aluminijumskih adjuvansa u vakcinama pokreće pitanja koja zaslužuju nezavisnu, rigoroznu i poštenu nauku.“ U svojoj publikaciji, oni pružaju dokaze za svoj stav da „bezbednost adjuvansa za vakcine na bazi aluminijuma, kao što je bezbednost bilo kog faktora životne sredine koji predstavlja rizik od neurotoksičnosti i kojem je malo dete izloženo, mora biti ozbiljno procenjena bez daljeg odlaganja, posebno u vreme kada CDC najavljuje i dalje rastuću prevalenciju poremećaja iz autističnog spektra, od 1 od 54 deteta u SAD.
Rad u kojem je Exley bio vodeći autor, objavljen u časopisu Nature pod naslovom „Aluminijum u ljudskom moždanom tkivu od donatora bez neurodegenerativne bolesti: Poređenje sa Alchajmerovom bolešću, multiplom sklerozom i autizmom“ pokazuje da je sadržaj aluminijuma u moždanom tkivu pacijenata sa ovim bolestima značajno veći od zdravog nivoa.
U intervjuu ispod, Exley odgovara na mnoga pitanja, ali deo koji mi je privukao pažnju je sledeći:
Pogledali smo šta se dešava sa aluminijumskim adjuvansom kada se ubrizgava i pokazali smo da određene vrste ćelija dolaze do mesta ubrizgavanja i preuzimaju aluminijum u sebe. Znate, ove iste ćelije vidimo i u moždanom tkivu kod autizma. Dakle, po prvi put imamo vezu koju, iskreno, nikada nisam očekivao da ću pronaći između aluminijuma kao adjuvansa u vakcinama i tog istog aluminijuma kojeg potencijalno te iste ćelije mogu preneti kroz krvno-moždanu barijeru u moždano tkivo gde bi mogao da se deponuje aluminijum i izazove bolest, encefalopatiju (oštećenje mozga), moglo bi izazvati i teži oblik autizma. Ovo je zaista šokantan nalaz za nas.
Intervju je prilično informativan što se tiče toksikologije aluminijuma uopšte, ali ako vas zanima gornji citat, možete brzo premotati do oznake od dvanaest minuta i trideset druge. Ovde se govori da li postoji razlika između unesenog aluminijuma i ubrizganog aluminijuma.
Da li postoji razlika između unesenog aluminijuma i ubrizganog aluminijuma?
Mnogo je zabrinutosti u vezi sa aluminijumom u vakcinama i gde taj aluminijum odlazi kada se ubrizgava u telo. Višestruke studije na životinjama su pokazale da kada ubrizgate aluminijum, on možda neće izaći iz tela i umesto toga on će otputovati do udaljenih organa i na kraju završiti u mozgu gde se može otkriti 1-10 godina nakon injekcije. Međutim, kada unesemo aluminijum iz naše hrane, telo radi odličan posao da ga se oslobodi.
Ovo je ključno
Dr Kristofer Šo, profesor na Univerzitetu Britanske Kolumbije u Kanadi objašnjava:
Kada ubrizgate aluminijum, on ide u drugi odeljak vašeg tela. Ne ulazi u isti mehanizam izlučivanja. Dakle, i naravno ne može, jer je to cela ideja aluminijumskih adjuvansa, aluminijumski adjuvansi su namenjeni da se zadrže i dozvoljavaju da se taj antigen stalno prikazuje iznova i iznova, inače ne biste stavljali pomoćno sredstvo na prvo mesto. Ne može biti inertan, jer da je inertan ne bi mogao da radi stvari koje radi. Ne može da se izluči jer opet ne može da obezbedi to produženo izlaganje antigena vašem imunološkom sistemu.
Studija objavljena u BioMed Central (takođe citirana u studiji iznad) 2013. godine pronašla je više razloga za zabrinutost:
Intramuskularna injekcija vakcine koja sadrži aluminijum bila je povezana sa pojavom naslaga aluminijuma u udaljenim organima, kao što su slezina i mozak, gde su još otkriveni godinu dana nakon injekcije. Oba fluorescentna materijala ubrizgana u mišiće translocirana u drenažne limfne čvorove (DLN) i nakon toga su otkrivena povezana sa fagocitima u krvi i slezini. Čestice linearno akumulirane u mozgu do šestomesečne krajnje tačke; prvo su pronađeni u perivaskularnim CD11b+ ćelijama, a zatim u mikroglijama i drugim nervnim ćelijama. DLN ablacija je dramatično smanjila biodistribuciju. Cerebralna translokacija nije primećena nakon direktne intravenske injekcije, ali je značajno povećana kod miševa sa hronično izmenjenom krvno-moždanom barijerom. Eksperimenti gubitka/pojačanja funkcije dosledno su implicirali CCL2 u sistemsku difuziju Al-Rho čestica koje su uhvatile ćelije monocitne loze i u njihovu kasniju neuroisporuku. Stereotaktička injekcija čestica istakla je zadržavanje kod mozga kao faktor progresivne akumulacije čestica…
Studija je dalje zaključila da „stalno povećavanje doze ovog slabo biorazgradivog pomoćnog sredstva u populaciji može postati podmuklo nesigurno“.
Ovi autori su pratili i objavili studiju 2015. godine koja je naglasila:
Dokazi da se čestice obložene aluminijumom fagocitirane u ubrizganom mišiću i njegovim drenirajućim limfnim čvorovima mogu širiti unutar fagocita po celom telu i polako se akumulirati u mozgu dalje sugerišu da bezbednost aluminijuma treba dugoročno proceniti.
Štaviše, savezne zdravstvene regulatorne agencije nisu na odgovarajući način proučile mehanizme delovanja aluminijumskih adjuvansa nakon injekcije, jednostavno se pretpostavlja da su bezbedni nakon više od 90 godina upotrebe u različitim vakcinama.
Ovih dana nauka nije nauka, a industrija ima veliki uticaj na to šta nauci privlači pažnju, a koja nauka ostaje nepriznata. Videli smo da se to dešava sa COVID-om, na primer. Kardiolog i konsultant NHS dr Asim Malhotra pojavio se na GBN News-u govoreći o studiji Američkog udruženja za srce. Studija je otkrila povećan rizik od srčanih problema nakon vakcinacije protiv COVID-a. On napominje da je druga studija otkrila isti problem, ali istraživači to neće objaviti u strahu od gubitka sredstava od farmaceutskih kompanija.
Nešto o čemu treba razmišljati.
