Sve vesti Svet

USPON TEHNOPUPULIZMA: KAKO SE TEHNOKRATIJA I POPULIZAM UKLAPAJU “TAKO DOBRO”

Kristofer Bikerton i Karlo Invernici Aketi opisuju, definišu i dijagnostikuju ono što smatraju novom logikom demokratske politike. „Tehnopopulizam“ je spajanje populističkih i tehnokratskih načina upravljanja.

U ovom inovativnom doprinosu našem razumevanju promene prirode savremene demokratije, autori Kristofer Bikerton i Karlo Invernici Aketi sugerišu da se demokratska politika „sve više svodi na konkurentske tvrdnje da predstavlja ‘narod’ kao celinu i da poseduje neophodnu ‘kompetentnost’ za prevođenje svoje volje u politiku”.

Tehnopopulistička politika stoga uključuje apele izvan političkih partija, sa naglaskom na lidere koji mogu da preseku nered demokratske politike i da stvari dovedu do kraja.

Glavni fokus autora nije na tipu populista koji proganja progresivnu maštu, kao što su Donald Tramp, Marin Le Pen, Mateo Salvini i Viktor Orban. Osvežavajuće, Tramp se jedva pojavljuje, imajući u vidu da se fokus pomerio na Zapadnu Evropu. Glavni predstavnici ovog pravca su Toni Bler i Emanuel Makron.

Bler i Makron su amblematični za tendenciju koja datira od kasnih 1990-ih pa nadalje. Obe ličnosti su tražile izbornu većinu na osnovu odbacivanja „stare” politike i tvrdnje da su drugačiji „za razliku od ostalih momaka”.

Stara politika je bila nešto što se trebalo prevazići i zameniti, logikom koja je sugerisala da bi Bler, Makron i drugi lideri u ovom novom kalupu mogli da ostvare narodnu volju i da je efikasno pretoče u politiku.

Razlog za uspon ove nove logike biće poznat iz politike protekle decenije: izdubljivanje demokratije od strane profesionalnih, a ne masovnih partija. Argument glasi da su ove centrističke partije formirale kartele i takmičile se na sve užem političkom terenu zasnovanom na kompetenciji za upravljanje, a ne na bilo kom ideološki inspirisanom programu osmišljenom da ostvari dobar život za svoje pristalice i druge članove politike. Ovo je ostavilo prazninu koju su populistički pokreti i stranke kao što su Moviemento Cinkue Stelle, Front National, Partija nezavisnosti Velike Britanije i Podemos iskoristili i popunili tokom 2010-ih.

Bikerton i Invernici Aketi ne vide ovu novu političku logiku kao benignu. Ovo nije analiza koja populizam vidi kao protivotrov tehnokratskom zarobljavanju demokratije. U stvari, oni tvrde da tehnopopulizam umanjuje kvalitet savremene demokratije sužavanjem horizonta mogućnosti.

Oni ističu da tehnopopulisti nikada ne tvrde – uprkos naslovu Makronove knjige – da su revolucionarni. Umesto toga, oni nameravaju samo da bolje urade ono što već postoji: da ojačaju granice; obezbede bolje obrazovanje; efikasnije upravljaju gradovima; učine Ameriku ponovo velikom.

Uočivši nedostatke tehnopopulizma, autori predlažu nemodno rešenje: političke partije, a posebno njihov „srednji menadžment“, ideološki nosioci partije i njeno operativno i organizaciono srce. Ako su proli bili velika nada u Džordž Orvelovom 1984, onda su srednji menadžeri ti koji igraju ovu ulogu za Bikertona i Invernicija Aketija.

Razlog za to je što, po njihovom mišljenju, ovi pojedinci imaju stavove i mišljenja koja su obično dublja i ekstremnija od stavova i mišljenja rukovodstva i biračkog tela.

Kao rezultat toga, ako bi se oslobodili nedemokratskih unutrašnjih struktura postojećih partija, srednji menadžeri bi pomogli da se stranke razlikuju jedne od drugih i spasile bi nas od pošasti valentne politike i njenog sužavanja horizonta političke mašte.

Postoji neposredna primedba na ovu ideju: Džeremi Korbin. Iskustvo Britanske Laburističke partije pod njegovim vođstvom sugeriše da bi diferencijacija stranaka mogla doći na račun izbornosti. Druga primedba je ideja da se dođe na poslovni sastanak kompanije tokom kišnog utorka uveče u nadi da će biti kvoruma teško da će privući mnogo ljudi u politiku. Uprkos opštoj ideji autora da su stranke i druga posrednička tela i problem i rešenje, sve dok se same mogu demokratizovati, to je rešenje vredno razmatranja (i kome će se verovatno odupreti tehnopopulisti).

Bikerton i Invernici Aketi dali su nov i značajan doprinos živoj debati o prednostima i nedostacima populizma. Oni sa pravom ističu da tehnokratija nije dobila toliku pažnju – ili sramotu – kao populizam.

Bilo bi, međutim, korisno videti neko razmatranje odnosa između tehnopopulizma i nacionalizma. Sa izuzetkom nekih mediteranskih populističkih pokreta ranih 2010-ih, retko je videti populistički pokret koji nema veze sa nacionalizmom. Čak su i tehnopopulistički uzori, Bler i Makron, svoju privlačnost predstavili u nacionalnim okvirima („Novi laburisti, Nova Britanija“ i Makronov republikanizam).

Ovaj odnos je važan jer su noviji tehnopopulisti poput Borisa Džonsona bili u stanju da efikasno iskoriste veze između nacionalizma i tehnopopulizma u nudi predloge za pomeranje političke imaginacije izvan idejnih ograničenja oba.

NultaTačka/Technocracy