Veliki reset međunarodnog sistema hrane je počeo
U Holandiji, politički establišment se potresao zbog pobede Pokreta poljoprivrednika-građana (BBB) na nedavnim pokrajinskim izborima – izvanredan rezultat za stranku protiv establišmenta koja je formirana pre nešto više od tri godine, kaže Tomas Fazi za UnHerd. Napisao je pronicljiv članak o zlokobnoj globalnoj agendi kojoj se farmeri suprotstavljaju.
BBB je izrastao iz masovnih demonstracija protiv predloga holandske vlade da se smanji emisija azota za 50% u poljoprivrednom sektoru zemlje do 2030. godine – cilj koji je osmišljen da bude u skladu sa pravilima Evropske unije o smanjenju emisija. Dok velike poljoprivredne kompanije imaju sredstva da ispune ove ciljeve – korišćenjem manje azotnog đubriva i smanjenjem broja stoke, često manje porodične farme bile bi prinuđene da prodaju deo stoke ili zatvore proizvodnju. Zaista, prema uveliko redigovanom dokumentu Evropske komisije, ovo je upravo cilj strategije: „ekstenzivna poljoprivreda, posebno kroz kupovinu ili ukidanje farmi, sa ciljem smanjenja stočnog fonda“; ovo bi „prvo bilo na dobrovoljnoj osnovi, ali obavezan otkup nije isključen ako je potrebno“.
Stoga nije iznenađenje da su planovi izazvali masovne proteste farmera, koji to vide kao direktan napad na njihovu egzistenciju, ili da je slogan BBB-a — „Nema farmi, nema hrane“ — jasno odjeknuo kod birača. Ali osim zabrinutosti oko uticaja ove mere na bezbednost hrane u zemlji i na vekovima star ruralni način života koji je sastavni deo holandskog nacionalnog identiteta, razlog za ovu drastičnu meru je takođe upitan. Poljoprivreda trenutno čini skoro polovinu proizvodnje ugljen-dioksida u zemlji, ali je Holandija odgovorna za manje od 0,4% svetskih emisija. Nije ni čudo da mnogi Holanđani ne vide kako tako zanemarljive emisije opravdavaju potpunu rekonstrukciju poljoprivrednog sektora u zemlji, koji se već smatra jednim od najodrživijih u svetu: tokom poslednje dve decenije, zavisnost od vode za ključne useve smanjena je za čak 90%, a upotreba hemijskih pesticida u plastenicima je skoro potpuno eliminisana.
👉 Prvo ChatGPT samoubistvo: Veštačka inteligencija naterala Belgijanca da se ubije https://t.co/39MygeJhUz
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) March 29, 2023
Poljoprivrednici takođe ističu da bi se posledice smanjenja azota proširile daleko izvan Holandije. Zemlja je, na kraju krajeva, najveći evropski izvoznik mesa i drugi po veličini izvoznik poljoprivrede u svetu, odmah iza Sjedinjenih Država — drugim rečima, plan bi doveo do kolapsa izvoza hrane u trenutku kada se svet već suočava sa nedostatak hrane i resursa. Već znamo kako bi ovo moglo da izgleda. Slična zabrana azotnog đubriva sprovedena je u Šri Lanki prošle godine, sa katastrofalnim posledicama: izazvala je veštačku nestašicu hrane koja je skoro dva miliona Šrilančana gurnula u siromaštvo, što je dovelo do pobune koja je srušila vladu.
S obzirom na iracionalnu prirodu politike, mnogi farmeri koji protestuju veruju da se za to ne može jednostavno okriviti urbana „zelena elita“ koja trenutno vodi holandsku vladu. Oni sugerišu da je jedan od osnovnih razloga za ovaj potez istiskivanje malih farmera sa tržišta, omogućavajući da ih otkupe multinacionalni agrobiznis giganti koji prepoznaju ogromnu vrednost zemlje – ne samo da je veoma plodna, već je i strateški locirana sa lakim pristupom severnoatlantskoj obali (Roterdam je najveća luka u Evropi). Takođe ističu da je premijer Rute saradnik na agendi Svetskog ekonomskog foruma, koji je poznat po tome što je korporativno vođen, dok su njegov ministar finansija i ministar za socijalna pitanja i zapošljavanje takođe povezani sa tim telom.
Čini se da je borba koja se vodi u Holandiji deo mnogo veće igre koja nastoji da „resetuje” međunarodni sistem ishrane. Slične mere se trenutno uvode ili razmatraju u nekoliko drugih evropskih zemalja, uključujući Belgiju, Nemačku, Irsku i Britaniju (gde Vlada ohrabruje tradicionalne poljoprivrednike da napuste industriju kako bi oslobodili zemlju za nove „održive“ farmere). Kao drugi najveći faktor koji doprinosi emisiji gasova sa efektom staklene bašte, posle energetskog sektora, poljoprivreda je prirodno završila na nišanu zagovornika Net Zero-a — to jest, praktično svih velikih međunarodnih i globalnih organizacija. Rečeno nam je da je rešenje „održiva poljoprivreda“ – jedan od 17 ciljeva održivog razvoja UN (SDG), koji čine njenu „Agendu 2030“.
Ovo pitanje je sada gurnuto na vrh globalne agende. Sastanak G20 održan u novembru na Baliju pozvao je na „ubrzanu transformaciju ka održivoj i otpornoj poljoprivredi i prehrambenim sistemima i lancima snabdevanja“ kako bi se „osiguralo da sistemi hrane bolje doprinose prilagođavanju i ublažavanju klimatskih promena“. Samo nekoliko dana kasnije, u Egiptu, COP27 godišnji samit o klimi o Zelenoj agendi pokrenuo je svoju inicijativu koja ima za cilj promovisanje „pomeranja ka održivoj, zdravoj ishrani otpornoj na klimu“. U roku od godinu dana, njena Organizacija za hranu i poljoprivredu ima za cilj da pokrene „mapu puta“ za smanjenje emisija staklene bašte u poljoprivrednom sektoru.
Kraj igre je nagovešten u nekoliko drugih dokumenata UN: smanjenje upotrebe azota i globalne stočarske proizvodnje, smanjenje potrošnje mesa i promovisanje „održivijih“ izvora proteina, kao što su proizvodi na bazi biljaka ili u laboratoriji, pa čak i insekti. Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, na primer, izjavio je da se globalna potrošnja mesa i mlečnih proizvoda mora smanjiti za 50% do 2050. Druge međunarodne i multilateralne organizacije predstavile su sopstvene planove za transformaciju globalnog sistema ishrane. Strategija EU od farme do kuće „ima za cilj da ubrza našu tranziciju ka održivom sistemu ishrane“. U međuvremenu, Svetska banka, u svom akcionom planu za klimatske promene za 2021-2025, kaže da će 35% ukupnog finansiranja banke tokom ovog perioda biti posvećeno transformaciji poljoprivrede i drugih ključnih sistema za suočavanje sa klimatskim promenama.
Problem sa globalističkim trendom, kaže Fazi, je očigledan:
Na kraju krajeva, mala i srednja poljoprivreda je održivija od velike industrijske poljoprivrede, jer je tipično povezana sa većim biodiverzitetom i zaštitom karakteristika pejzaža. Mala gazdinstva takođe pružaju čitav niz drugih javnih dobara: pomažu u održavanju živahnih ruralnih i udaljenih područja, očuvanju regionalnih identiteta i nude zapošljavanje u regionima sa manje mogućnosti za zapošljavanje. Ali što je najvažnije, male farme hrane svet. Studija iz 2017. otkrila je da „mreža seljačke hrane“ – raznolika mreža malih proizvođača koji su isključeni iz Velike poljoprivrede – hrani više od polovine svetske populacije koristeći samo 25% svetskih poljoprivrednih resursa.
Za sada, barem, Fazi misli da „još ima vremena da se odupremo Velikom resetovanju hrane“. Nadajmo se.
