Velika vetroelektrana u Južnoj Dakoti, godinama predstavljana kao simbol američke „zelene energetske budućnosti“, ostala je u ruševinama nakon što ju je pogodilo ono na šta je, paradoksalno, trebalo da bude spremna – vetar.
Tokom snažne oluje koja je u utorak ujutru pogodila centralni deo Južne Dakote, udari vetra pravolinijskog tipa dostizali su, prema izveštajima, brzinu od čak 131 milju na sat (oko 211 km/h) u blizini grada Hajmor. Kada je oluja prošla, Vetroenergetski centar Južne Dakote izgledao je manje kao projekat budućnosti, a više kao posledica prirodne katastrofe.
Prema navodima lovca na oluje Džejkoba MekMilina, koji je dokumentovao razaranje fotografijama i snimcima koji su se brzo proširili društvenim mrežama, više od 20 od ukupno 27 ogromnih vetroturbina izgleda da je srušeno ili teško oštećeno. Delovi tornjeva bili su razbacani po preriji, dok su velike lopatice od fiberglasa bile polomljene i rasute po okolnim poljoprivrednim površinama.
Ironija je bila očigledna.
Godinama su političari i klimatski aktivisti tvrdili da industrijska energija vetra predstavlja budućnost — modernu i otpornu zamenu za klasične izvore energije. Međutim, jedan ekstremni vremenski događaj izgleda da je za nekoliko minuta izbacio iz funkcije gotovo ceo energetski objekat.
Vetroenergetski centar Južne Dakote, pušten u rad 2003. godine, bio je prvi veliki komercijalni projekat vetroenergije u toj saveznoj državi. Operater je kompanija Nejtera Enerdži Risorsiz, a objekat je imao 27 turbina ukupnog kapaciteta 40,5 megavata, što je u idealnim uslovima dovoljno za snabdevanje oko 12.000 domaćinstava.
Danas veliki deo te infrastrukture leži savijen na tlu.
Zagovornici obnovljive energije često tvrde da društvo mora drastično da proširi vetroenergiju kako bi se pripremilo za budućnost ekstremnih vremenskih uslova izazvanih klimatskim promenama. Međutim, ovakvi događaji otvaraju neprijatna pitanja.
Ako infrastruktura dizajnirana da izdrži prirodne sile postaje žrtva tih istih sila, koliko je zapravo otporan sistem koji se promoviše kao oslonac buduće elektroenergetske mreže?
Vetroturbine su projektovane da izdrže jake udare vetra, ali inženjerske specifikacije često ne uspevaju da se poklope sa nepredvidivim realnostima prirode. Čelične konstrukcije, kompozitne lopatice i ogromni mehanički sistemi imaju svoje granice izdržljivosti, a ova oluja ih je, čini se, pronašla.
Svaka turbina predstavlja višemilionsku investiciju koja zahteva specijalizovane dizalice, transport, inženjerske preglede i rezervne delove koji se ne mogu jednostavno naručiti preko noći.
Otvaraju se i pitanja koja se retko postavljaju prilikom promocije novih vetroprojekata: ko plaća zamenu uništenih turbina, koliko će električne energije biti izgubljeno dok objekat ne bude ponovo u funkciji i da li će osiguranje pokriti ogromne troškove ili će oni na kraju pasti na potrošače kroz više cene struje?
Takve rasprave obično izostaju iz promotivnih kampanja koje prate projekte obnovljive energije.
Godinama se javnosti poručuje da su vetroelektrane neizbežna budućnost proizvodnje električne energije. Međutim, priroda povremeno podseti da nijedna tehnologija nije nepobediva.
U Južnoj Dakoti ove nedelje, upravo sila koju su te visoke turbine trebalo da koriste postala je sila koja ih je oborila na zemlju.
Za kritičare „zelene agende“, bila je to slika koja govori više od hiljadu saopštenja.
Nulta Tačka/TPV
