Vrhunski naučnik koji je upozorio na nadolazeće ledeno doba – sada propagira „katastrofalno“ globalno zagrevanje
Sveži uvidi u nemilosrdno potiskivanje verodostojnih alternativnih objašnjenja koja okružuju efekat porasta nivoa ugljen-dioksida u atmosferi sadržani su u novoj knjizi koju je napisao bivši advokat Džeremi Niboer, a objavila grupa desnog centra, Briž grupa. Hipoteza da se CO2 „zasićuje“ nakon određenog nivoa, a njegova svojstva zagrevanja dramatično opadaju, postoji već mnogo godina. U novije vreme, i u interesu promovisanja kolektivističkog projekta Net Zero, to je ignorisano pod „mejnstrim“ naučnim zahtevima u korist suparničke sugestije da ljudi kontrolišu klimu sagorevanjem fosilnih goriva. Nieboer ističe ključnu ulogu pokojnog profesora Stivena Šnajdera koji je promovisao hipotezu o zasićenju ranih 1970-ih kada je globalna temperatura padala, ali je iznenada prešao na principe antropogenog zagrevanja kada je počela da raste.
Nieboer skreće pažnju na primedbu koju je profesor Šnajder izneo kasnije u životu kada je upozorio na „katastrofalne klimatske promene“ i rekao da naučnici moraju da ponude zastrašujuće scenarije, da daju pojednostavljene dramatične izjave i da malo pominju bilo kakve sumnje koje bi mogli imati. „Svako od nas mora da odluči koji je pravi balans između efikasnosti i poštenja“, predložio je on.
Hipoteza zasićenja smatra da je CO2 veoma efikasan apsorber toplote koja se reflektuje sa površine Zemlje unutar uskih traka od oko 15 mikrona na infracrvenom spektru. Postoji određena debata o nivou na kome se postiže maksimalna apsorpcija, ali naučnici kažu da se rad na apsorpciji uglavnom obavlja oko 300 delova na milion (ppm) koncentracije, oko 100 ppm ispod trenutnog atmosferskog nivoa. Pošto se procenjuje da su gasovi staklene bašte, kao što je CO2, podigli temperaturu Zemlje za 33°C, uloga nekog zasićenja je u stvari široko prihvaćena. Čak i divlja predviđanja o 5-6°C zagrevanja u narednih 80 godina, ako CO2 nastavi da raste, daleko su manja od pravolinijske projekcije.
Hipoteza zasićenja je mnogo više u skladu sa naučnim zapažanjima. To objašnjava zašto su nivoi CO2 bili mnogo viši u prošlosti bez dokaza o abnormalnim temperaturama. Samo ovo zapažanje baca ozbiljnu sumnju na pokušaj da se povežu rastući nivoi CO2 koje izazivaju ljudi sa automatskim i potencijalno katastrofalnim porastom temperature. Čak i poslednjih 25 godina jedva merljivog porasta temperature dovodi u sumnju hipotezu za uzbunu.
👉 Ovo je idući plan “elite”: Nasilno gašenje poljoprivrednih gazdinstava zbog navodne “azotne krize” https://t.co/eWvZ3TgYOJ
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) April 30, 2023
Naravno, svako prihvatanje ovog argumenta o zasićenosti stavlja u nepovoljan položaj transfer ogromne količine bogatstva onima koji mogu da imaju koristi od ogromnih subvencija dostupnih za transformaciju ekonomija. Može se tvrditi da je Net Zero „udarac” na skali koja nikada ranije nije bila prisutna u ljudskom razvoju. Bogate elite koje signaliziraju promene mogu imati koristi kratkoročno od podizanja gotovine, ali to će biti nezamisliva katastrofa za siromašne na svetu i, još više, u zemljama u razvoju.
U julu 1971. Stiven Šnajder, tadašnji profesor biologije i globalnih promena na Univerzitetu Stenford, objavio je rad sa S. I. Rasoolom, glavnim naučnikom za globalne promene u NASA-i, u kojem su izračunali da bi povećanje CO2 u atmosferi za faktor osam samo povećao temperaturu površine za 2°C. Udvostručenje gasa samo povećava temperaturu za 0,8°C. Naučnici su zaključili da se efekat staklene bašte ne dešava jer se CO2 od 15 mikrona zasićuje „a dodavanje više CO2 ne povećava značajno infracrveni kapacitet atmosfere“. Nauka može biti složena, ali pojednostavljena ilustracija je da primetimo da udvostručavanje izolacije toplovoda u potkrovlju kuće ne zadržava dvostruko više toplote, pošto je veliki deo već uhvaćen.
Pet godina kasnije, Šnajder je promovisao nadolazeće ledeno doba sa „katastrofalnim posledicama po prinose hrane i glad u nerazvijenim zemljama“. Ubrzo nakon toga, rekao je da je globalno hlađenje predstavilo čovečanstvu neke od najvažnijih izazova sa kojima se mora suočiti tokom 10.000 godina. Nažalost, kratka eksplozija globalnog zahlađenja nije potrajala deceniju, ali su se pojavila nova strahovanja koja su podstakla rastuću zelenu kolektivističku agendu. Kao avangarda mejnstrim mišljenja, Šnajder je promenio kurs i do 1989. rekao je da bi globalno zagrevanje izazvano ljudskim faktorom moglo da poveća temperaturu za 5°C do 2050. godine, osim ako se ne preduzmu „drastične mere“.
Nieboer se ne trudi da opiše Šnajderovo menjanje stava. Rečeno je da je „spokoj u praksi prevare tu da bi druge ubedio“. Bio je „indiferentan“ da li je šampion globalnog hlađenja ili zagrevanja. Radio je sa drugima na svakoj od ovih „neistina“ i koristio je svoj profesionalni položaj i status da „smisli intelektualno opravdanje za iznuđivanje izvesnosti iz dvosmislenosti“.
Agenda je bila čvrsto postavljena u vreme kada je Šnajder napisao sledeću knjigu o globalnom zagrevanju. Na 357 stranica, Nieboer napominje da nema pomena o zasićenju. Autor sugeriše da je Šnajder znao da je antropogeno zagrevanje falsifikovano zakonima spektroskopije i fizike. „Nikada, ni u jednom trenutku od pojave višećelijskog života na Zemlji pre 570 miliona godina, nije došlo do brzog zagrevanja iz razloga što je zasićenje CO2 to učinilo nemogućim“, dodao je on.
Rad na zasićenju ranijih naučnika kao što je Šnajder nedavno su potvrdila dva istaknuta atmosferska naučnika, profesor emeritus Vilijam Haper i profesor Vilijam van Vajngarden. Završili su veoma složen rad na spektru za izračunavanje po ‘forsiranju’ molekula gasova staklene bašte. Njihovi proračuni su dali rezultate slične ranijim radovima. Dva naučnika su radila na pretpostavci da je nebo vedro, ali ako se uzme u obzir efekat vodene pare, rezultati zagrevanja su još niži. Istraživanje Hapera i Vijngardena je podržano drugim nedavnim proračunima. Nemački profesor fizike Diter Šildkneht napominje da povećanje CO2 u atmosferi iznad 300 ppm „ne može dovesti do znatno jače apsorpcije radijacije, a samim tim i ne može uticati na klimu na Zemlji“.
Priča o uvek prilagodljivom Šnajderu daje uvid u način na koji je nauka o klimi zarobljena, a zatim razvratna u interesu političkih gospodara koji kontrolišu kasu. Pred kraj svog života, Šnajder je promovisao novu formu pod nazivom „nauka o sistemu“, objašnjavajući: „Nauka o klimi nije kao nauka o epruvetama… mi ne falsifikujemo pojedinačnim eksperimentima. Mi falsifikujemo na osnovu akumuliranog broja papira i broja bitova informacija”. I tako smo svedoci rađanja „konsenzusa“ za promovisanje nedokazane ideje da ljudi kontrolišu klimatski termostat – konsenzus, plus otkazivanje i oduzimanje sredstava nevernicima, napadi provere činjenica, novinarstvo pouzdanih izvora, pojava pokreta masovnih kultova smrti, itd.
