Brisel i Berlin pojačavaju regulatorni pritisak na evropsku industriju. Pooštravanjem Direktive EU o industrijskim emisijama, poljoprivreda se sada još dublje uvlači u nišan klimatske regulative. Činjenica da se EU sve više izoluje na međunarodnoj sceni, izgleda, nikoga ne zabrinjava.
Ako je ovogodišnji Svetski ekonomski forum u Davosu poslao jednu jasnu poruku, onda je to ova: američka delegacija, predvođena predsednikom Donaldom Trampom, pokazala je Evropi crveni karton za njen klimatsko-socijalistički ekonomski preobražaj. U oštrim tonovima, predsednik SAD je jasno stavio do znanja da je evropski put, regulatorni pokušaj ekonomije sa nultom emisijom CO₂, u američkim očima već propao i da su povukli ručnu kočnicu.
Sada, kada nemački kabinet u nacionalno zakonodavstvo prenosi obavezno pooštravanje Direktive o industrijskim emisijama koje nalaže EU, i to proširuje i na poljoprivredne pogone nakon parlamentarnog odobrenja, utisak se dodatno učvršćuje: politički izazvana kriza evropske industrije, odnosno spora deindustrijalizacija ključnih industrijskih centara Evrope, i dalje se u ekonomskim modelima političkog vrha tretira kao sporedna pojava, kolateralna šteta na putu ka zelenoj utopiji.
Veštačka državna potražnja sada se koristi kako bi se popunili oslobođeni industrijski kapaciteti, bilo kroz vojnu proizvodnju ili subvencionisane eko-projekte, koji propadaju pod pritiskom troškova ili za koje jednostavno ne postoji stvarna potražnja.
Regulatorni pritisak po planu
Konkretno, nova direktiva EU staviće oko 30 odsto farmi živine i svinja pod režim industrijskih emisija. Kao da sektor već nije na ivici kolapsa pod postojećim regulatornim pritiscima, sada se orkestrira novi udar na ova gazdinstva.
Širom EU, oko 50.000 pogona biće obavezano da uvede obavezujuće sisteme upravljanja zaštitom životne sredine, koji će se proveravati u ciklusima od jedne do tri godine. Samo u Nemačkoj, 13.000 objekata potpada pod obaveze usklađivanja sa EU. Farme sa najmanje 1.200 tovnih svinja ili 700 krmača, kao i živinarski pogoni sa oko 40.000 brojlera ili 21.400 koka nosilja, sada postaju direktna meta pooštrenih pravila.
Pod pretnjom visokih kazni od najmanje tri odsto godišnjeg prihoda ostvarenog u EU u slučaju kršenja propisa, Evropska unija pokušava da sprovede Zeleni dogovor grubom silom. Cilj je smanjenje štetnih emisija u vazduhu, vodi i zemljištu, uz istovremeno promovisanje efikasnog korišćenja resursa i dekarbonizovane cirkularne ekonomije do 2050. godine.
Za nemačkog ministra za zaštitu životne sredine Karstena Šnajdera (SPD), pooštravanje direktive je razlog za slavlje. On se poziva na uspehe ove politike u poslednjoj deceniji, koji su, kako tvrdi, već doveli do značajnog smanjenja CO₂ i podstakli zeleniju proizvodnju u Evropi. To što tehnološki napredak pre svega nastaje kroz konkurenciju i tržišne mehanizme, jedva da ima mesta u današnjem političkom centralnom planiranju.
Podignute su visoke ideološke tvrđave koje u potpunosti zaklanjaju pogled na ekonomsku realnost.
Za pogođene farme, sprovođenje ove politike znači pre svega jedno: ogroman porast obaveza u vezi sa dokumentacijom, dozvolama i usklađivanjem. Biće podvrgnute redovnim merenjima emisija i detaljnom izveštavanju, koje će se dostavljati državnim organima za zaštitu životne sredine i unositi u registre EU i javne portale. Odjednom, transparentnost postaje presudna. Ovaj zahtev stvara snažan javni pritisak da se propisi brzo i u potpunosti ispune, bez obzira na to kako će se dodatni troškovi finansirati.
Stručnjaci iz industrije procenjuju da troškovi usklađivanja, na primer za smanjenje emisija amonijaka, iznose između 100.000 i 500.000 evra po štali, u zavisnosti od veličine i tehnologije. Ako se zahtevi BAT standarda, odnosno „najboljih dostupnih tehnika“, moraju godišnje naknadno ugrađivati, opterećenja mogu brzo da narastu na milionske iznose.
Ranije se direktiva EU uglavnom odnosila na sektore poput hemijske industrije, čelika, cementa, rafinerija i energetskih postrojenja, prvenstveno ciljajući velike objekte sa visokim emisijama. Državni zvaničnici stalno naglašavaju da se pooštreni pritisak odnosi samo na velike pogone. U stvarnosti, i Zakon o lancima snabdevanja i nova direktiva stvaraju snažan pritisak duž čitavih lanaca vrednosti. Velike kompanije su primorane da svoje ekološke obaveze prenesu na manje dobavljače, čime se mehanizmi kontrole i usklađivanja šire na celu privredu.
Politička paraliza
Zapanjujuće je da evropska politika ostaje ravnodušna prema tekućoj deindustrijalizaciji sopstvene ekonomske baze i tvrdoglavo brani svoj kurs. Kako industrijski temelji slabe, tako slabi i geopolitički uticaj EU. Svako industrijsko postrojenje koje se pod pritiskom regulative i rastućih cena energije zatvori ili se preseli, odnosi sa sobom dragoceno znanje. Lanci vrednosti se raspadaju, visoki prihodi nestaju, a država se suočava sa sve većim fiskalnim pritiscima.
Odgovor na ovu vidljivu katastrofu, koja je prošle godine dovela do oko 24.000 stečajeva kompanija, ostaje predvidiv: propagandistički medijski nastupi državnih predstavnika. Dobronamerne poruke kancelara o smanjenju birokratije ponavljaju se sa sve većim intenzitetom, posebno u svetlu pet predstojećih pokrajinskih izbora ove godine. Smanjenje birokratije postalo je standardna politička fraza bez ikakvih stvarnih posledica.
Osnovna strategija je jasna: javno se vlada predstavlja kao rešavalac problema, kupujući vreme, dok se istovremeno uporno sprovodi unapred zacrtani cilj zelene transformacije.
Nemački donosioci odluka bi lako mogli da preokrenu ovaj destruktivni kurs. Nemačka je najveći neto uplatilac u budžet EU, a ključne poluge moći drže hrišćanski demokrati u Berlinu, Briselu i Evropskom parlamentu.
Jedini izlaz iz ove samonametnute zamke bio bi povratak potpuno deregulisanom slobodnom tržištu, uz političko približavanje ruskim energetskim tokovima. Ipak, duh centralnog planiranja i iluzije o industrijskoj kontroli i dalje dominiraju.
Sve veća birokratija
Rastuća regulativa neminovno zahteva širenje administrativnog aparata. U poslednjih pet godina, zaposlenost u javnom sektoru rasla je oko dva odsto godišnje, što znači oko 100.000 novih radnih mesta. U tom kontekstu, ponovljeni pozivi kancelara na smanjenje birokratije deluju kao čista medijska farsa.
Obaveze dokumentovanja, dokazivanja i revizije u nemačkoj industriji poprimile su kafkijanske razmere. Samo u poslednje tri godine, kompanije su morale da otvore oko 325.000 novih radnih mesta kako bi se nosile sa rastućim administrativnim teretom koji stiže iz Brisela i Berlina. U praksi, država sopstvenu birokratiju prebacuje na privatni sektor.
Ove političke odluke vrše stvaran pritisak na kompanije. Berlin i Brisel na međunarodnu konkurenciju i deregulaciju u SAD odgovaraju politikama koje dodatno produbljuju postojeće industrijske probleme, umesto da ih rešavaju.
