Znaju šta ih čeka! Evropska Unija brže bolje kupuje SVU RUSKU NAFTU
Za tri meseca od sada, širom Evropske Unije će početi embargo na uvoz Ruske sirove nafte, zatvarajući skoro sve isporuke robe iz Rusije ka Evropi. Ali upravo sada, Evropa uvozi preko milion barela ruske sirove nafte dnevno i to čini poslednjih mesec dana. Neko pravi zalihe pre nego što se slavine zavrnu.
Dok javno osuđuju Rusiju zbog njenih postupaka u Ukrajini i podjednako javno uveravaju svoje birače da sankcije deluju, evropski (i drugi) političari ne pominju nastavak kupovine Ruske nafte.
Ipak, Rusija izvozi oko 3,32 miliona barela sirove nafte dnevno morskim putem, pokazuju proračuni Blumberga, što znači da Evropa kupuje trećinu toga, dok još može. To znači da se ništa nije promenilo od juna kada je odobren embargo, dok će Evropa morati da pronađe alternativne dobavljače nafte u vreme verovatno viših cena.
U ovom trenutku, cene padaju zbog novih blokada u Kini i očekivanja centralnih banaka da će povećati stope, ali kada se vrata embarga zatvore, velike su šanse da će se cene oporaviti baš kada Evropi bude najbolnije. I upravo zbog toga se sada pravi zalihe nafte koju će zabraniti.
Evropa takođe ne skladišti samo naftu. Za svim fosilnim gorivima na kontinentu je veća i hitnija potražnja nego ikada ranije. FT je to nazvao „neizbežnim zlom ratnih fosilnih goriva“ u nedavnom izveštaju, dok je Evropska Unija stalno ponavljala da su planovi smanjenja emisija ugljen-dioksida i dalje na snazi, iako sve više izgleda kao da su se više fokusirali na energetsku bezbednost.
Izvoz nafte iz Rusije u severnu Evropu posebno je značajno porastao u prvoj nedelji ovog meseca, pokazuju proračuni Blumberga, sugerišući da je indijski ministar nafte Hardeep Sing Puri za CNBC izjavio da: „Evropljani kupuju više za jedno popodne nego što ja naručim za jedan kvartal. Iznenadio bih se da to još uvek nije tako.”
Purijevi komentari došli su kao odgovor na pitanje o kritikama upućenim Indiji zbog toga što nastavlja da kupuje naftu od Rusije uprkos sankcijama Zapada i osudi invazije Ukrajine.
Indijski najviši naftni zvaničnik takođe je otišao korak dalje. Upitan da li ima moralnih nedoumica oko uvoza nafte iz Rusije, rekao je „Ne, nema sukoba. Imam moralnu dužnost prema svom potrošaču. Da li ja kao demokratski izabrana vlada želim situaciju u kojoj benzinska pumpa prestaje?
Bilo kojem političaru, čak i Evropskom, bilo bi teško osporiti ovakvo gledište.
Moglo bi se razumno tvrditi da Evropska Evropska Unija nije autoritarna država u kojoj vlada govori trgovcima robom odakle da kupuju svoju naftu. Međutim, podjednako bi se moglo reći da blok ide u tom pravcu.
Ranije ovog meseca, FT je izvestio da je Evropska komisija sastavila nacrt dokumenta kojim se traže veća ovlašćenja nad Evropskim preduzećima. Sveobuhvatna ovlašćenja, ako budu odobrena, uključivala bi „ovlašćenja da se od preduzeća zahteva da gomilaju zalihe i raskinu ugovore o isporuci kako bi ojačali lance snabdevanja u slučaju krize kao što je pandemija koronavirusa“.
Odluka o tome šta predstavlja krizu takođe bi bila prerogativ Evropske Komisije prema ovom nacrtu dokumenta. Kompanije nisu baš pozdravile sugestiju da im Evropska Komisija može reći šta da proizvode, skladište i sa kim trguju, tako da su sveobuhvatna ovlašćenja daleko. Ipak, postoji više od jednog signala da se EU kreće ka više centralizovanom interventnom stilu vlade usred energetske krize.
Upravo sada, Brisel razmišlja o direktnoj intervenciji na energetskim tržištima zbog talasa marže koji se nadvija nad ionako posrnulom energetskom industrijom. Bloomberg je ranije ovog meseca izvestio da je suspenzija energetskih derivata jedna od opcija, zajedno sa ograničenjem cene gasa koji se koristi za proizvodnju električne energije.
Tržište električne energije ima mnogo više veze sa cenom gasa nego nafte, ali vredi podsetiti da su neke Evropske kompanije prešle sa gasa na naftu za proizvodnju električne energije kada su cene gasa naglo porasle ranije ove godine. Cene se još nisu vratile u normalu, tako da je nafta i dalje održiva alternativa za proizvodnju električne energije. A za tri meseca uvoz će pasti za 1. milion barela dnevno. Osim ako, naravno, kupci ne nađu alternativu.
Iskreno rečeno, alternativni izvori sirove nafte su u izobilju. Bliskoistočni proizvođači, na primer, bili bi presrećni da prodaju svoju naftu Evropi. Kao i Nigerija i Angola. Ipak bi oni određivali cenu.
Postavlja se pitanje zašto onda u Evropi postoji problem sa sirovom naftom i zašto Evropa ne počne da kupuje od drugih dobavljača kao što su Bliskoistočni proizvođači? Zašto toliko potencira na konfliktu između Rusije i Ukrajine i dozvoljava da njen narod ispašt kada postoje alternativni izvori sirove nafte?
Možda bi trebalo da se evropski zvaničnici ugledaju na Indijskog najvišeg naftnog zvaničnika i sigurnost i bezbednost svojih građana stave na prvo mesto umest što rešavaju tuđe probleme, tako što deo tuđeg đubreta, figurativno rečeno, prebacuju u svoje dvorište.
Umesto toga, oni jednostavno nastavljaju sa svojom sankcionom politikom, teže za zelenim odgovorom u energetskom sektoru što šteti isključivo građanima Evrope.
Kome i zašto odgovara da se dešavaju ovakve stvari?
