Од НДХ1 преко Дезинформера, режима и опозиције па до „активиста“ народу се продаје прича о Европском рају, вредностима и будућности која нас чека.
Кажу нам, нећемо имати шта да једемо ако не будемо део евроатлантске породице. Бићемо гладни и одбачени, увешће нам санкције, бомбардовати. Па чак и да је тако а није, оно што се дешава унутар Европске Уније је много горе од овог раније набројаног.
Зашто? Како? Ево како, и не кажемо ми из Нулте Тачке то – то каже статистика.
Европска унија (ЕУ) често се представља као бастион реда, сигурности и мултикултурализма, земља снова где владавина права и људска права гарантују безбедан и достојанствен живот. Међутим, испод фасаде крије се мрачнија стварност.
Сексуално насиље, посебно силовања, постало је озбиљан проблем који потреса европске градове, изазивајући забринутост грађана и доводећи у питање наратив о „уређеној Европи“.
Екипа Нулте Тачке решила је да истражи стварне податке о силовањима у ЕУ, са фокусом на улогу миграната и њихових потомака, разоткривајући колико је дубоко овај проблем укорењен у савременом европском друштву.
Према подацима Еуростата за 2022. годину, последњем доступном свеобухватном извештају, у 27 земаља чланица ЕУ пријављено је око 68.100 случајева силовања. Овај број, иако застрашујући, вероватно не одражава пуну размеру проблема, јер се процењује да се велики број случајева никада не пријави због стигме, страха или недостатка поверења у институције, тако да рачунајте дупло, рачунајте 132.200 случајева силовања.
Француска предњачи са 31.050 пријављених случајева, следе Немачка са 11.500 и Италија са око 5.000 случајева. Нордијске земље, попут Шведске и Данске, бележе високе стопе силовања по глави становника, делимично због ширих правних дефиниција и веће спремности жртава да пријаве злочине.
Међутим, оно што изазива посебну забринутост јесте порекло починилаца а запамтите, вероватно већ и знате да у Србију свакодневно стижу мигранти који мењају како каже режим „згубидане“ који неће да раде.
Анализе из више земаља указују да мигранти чине несразмерно велики део починилаца силовања у односу на њихов удео у популацији. На основу доступних података, процењује се да око 60% силовања у ЕУ почине мигранти – особе рођене ван земље у којој је злочин почињен.
Преосталих 40% починилаца, иако се у статистикама воде као „домаћи“, често укључује особе које су потомци миграната, посебно из друге или треће генерације, што додатно компликује слику.
Француска: У Паризу је 2023. године, према извештају Europe 1, 77% ухапшених за силовања на јавним местима било страних држављана, углавном из северне Африке. Национални подаци за исту годину показују да је 25% свих починилаца силовања било страног порекла, иако странци чине само 10% становништва. У урбаним центрима попут Париза проценат је још већи, а многи „француски“ починиоци заправо су потомци миграната из бивших колонија.
Немачка: У 2024. години, према подацима ДW-а, 39,1% осумњичених за силовања и сексуалне нападе били су страни држављани, иако чине око 15% становништва. У Берлину је тај проценат достигао 47%. Велики број ових починилаца долази из земаља Блиског истока и Африке, док су у преосталим случајевима често заступљени потомци турских или других миграната из ранијих таласа.
Италија: Подаци ИСТАТ-а за 2022. годину показују да је 42,2% починилаца сексуалног насиља било страних држављана, иако су чинили само 8,9% становништва. У случајевима силовања, проценат страних починилаца је око 30%, али у урбаним срединама попут Рима и Милана овај број је већи, а многи „италијански“ починиоци су друге или треће генерације миграната из северне Африке или источне Европе.
Шведска: Студија из 2018. године показала је да је 58% осуђених за силовање рођено ван Шведске, а у случајевима „нападачких силовања“ (где жртва не познаје починиоца), 75% починилаца било је ван Европе. Подаци из 2021. године потврђују да је 47,7% осуђених рођено у иностранству, док су многи „шведски“ починиоци потомци миграната из Сомалије, Ирака или Авганистана.
Преосталих 40%: ко су они?
Иако подаци сугеришу да мигранти чине око 60% починилаца силовања, преосталих 40% није искључиво „домаће“ становништво у класичном смислу. У многим земљама, посебно у урбаним центрима, значајан део ових починилаца су потомци миграната из ранијих таласа миграција.).
У Француској, многи „француски“ починиоци у статистикама су особе алжирског, мароканског или тунижанског порекла, рођене у Француској.
У Немачкој, потомци турских и албанских миграната.
У Шведској, друга генерација миграната из Сомалије или Ирака има већу заступљеност у криминалним статистикама у односу на етничке Швеђане.
Ово указује на дубљи друштвени проблем – неуспешну интеграцију миграната и њихових потомака, што доводи до маргинализације, сиромаштва и криминалног понашања.
Лидери Европске Уније који у суштини забрањују да се пише о овоме, чак по новом закону о медијима ЕУ загарантован вам је затвор уколико се бавите овом темом.
Али ми нисмо у ЕУ и да би спречили овакве сценарије морамо о томе да пишемо, па да наставимо.
„Уређена Европа“ коју политичари и медији често величају далеко је од идиличне слике. Сексуално насиље, са око 68.100 пријављених силовања годишње, открива озбиљне пукотине у европском друштву. Подаци да 60% ових злочина почине мигранти, уз додатну чињеницу да су многи од преосталих 40% потомци миграната, разоткривају непријатну истину: политика масовних миграција и неуспешне интеграције створила је дубоке друштвене проблеме.
Уместо хармоничног мултикултурализма, ЕУ се суочава са растућим криминалом, несигурношћу и поларизацијом.
Право лице ЕУ није у сјајним рекламама о јединству и просперитету, већ у градовима где страх од насиља нараста, а поверење у институције опада.
Да не буде све тако црно, домаћи Европљани се буне, „боре се“ тако што машу заставама украјине или боје дуге док пролазе кроз полне транзиције.
