Tehnokratija i imperija: Uticaj Zbignjeva Bžežinskog
Tehnokratski pokret je bio studentski kult koji je započeo na Univerzitetu Kolumbija 1930-ih. U to vreme se takmičio sa komunizmom, fašizmom, socijalizmom i svim drugim „izmima“ kojima su se bavili tadašnji idealisti. Iz Amerike, tehnokratija bi trebalo da se proširi na druge delove sveta, a posebno u Kanadu gde je njen šef, dr Džošua Haldeman, deda Ilona Maska. Pokret je predložio da se društvo reorganizuje na osnovu niza „naučnih propozicija“, to bi bio sistem koji bi zamenio demokratiju i slobodno preduzetništvo.
“U knjizi Technocracy Rising, Patrik Vud tvrdi da su mnoge ideje ovog pokreta preuzeli mnogi kreatori američke politike, a posebno Zbignjev Bžežinski – državni sekretar predsednika Džimija Kartera. Seo sam sa Patrikom Vudom radi razgovora o ovom sistemu i njegovim nedostacima”.
Savremenim studentima spoljne politike SAD, Bžežinski je poznatiji po naoružavanju mudžahedina u Avganistanu kako bi isprovocirali Sovjetski Savez u ratu koji bi im, po rečima Bžežinskog, bio „njihov Vijetnam“. Zvanična priča je bila da su SAD počele da naoružavaju Avganistance nakon invazije, ali je Bžežinski, nakon 11. septembra, priznao da to nije istina.
Bžežinski: Da. Prema zvaničnoj verziji istorije, pomoć CIA mudžahedinima počela je tokom 1980. godine, odnosno nakon što je sovjetska vojska izvršila invaziju na Avganistan 24. decembra 1979. Ali stvarnost, pomno skrivana do sada, je potpuno drugačija: zaista, je 3. jula 1979. predsednik Karter potpisao prvu direktivu o tajnoj pomoći protivnicima prosovjetskog režima u Kabulu. I istog dana, napisao sam belešku predsedniku u kojoj sam mu objasnio da će po mom mišljenju ova pomoć izazvati sovjetsku vojnu intervenciju.
Amerika je isprovocirala SSSR i uvukla ih u rat koji je imao oko 500 000 do 2 miliona mrtvih i milione raseljenih izbeglica. Naoružavanje mudžahedina, koji su kasnije postali Al Kaida, eksplodiralo je u lice Americi i bilo je moguće da su odgovorni za događaje 11. septembra i terorističke ratove u kojima je nemoguće pobediti i koji su od tada raskomadali Bliski istok.
Uticaj Bžežinskog na američku politiku je, međutim, postao dublji, 1997. napisao je knjigu Velika šahovska tabla – o američkoj dominaciji i njenim geostrateškim imperativima. Njegov misaoni proces nam daje uvid u savremenu spoljnu politiku SAD, a posebno u trenutnu spremnost SAD da integriše Ukrajinu u NATO i EU.
“Ukrajina, novi i važan prostor na evroazijskoj šahovskoj tabli, je geopolitički stožer jer samo njeno postojanje kao nezavisne zemlje pomaže transformaciji Rusije. Bez Ukrajine, Rusija prestaje da bude evroazijsko carstvo. Rusija bez Ukrajine i dalje može da teži ka imperijalnom statusu, ali bi tada postala pretežno azijska imperijalna država, i tada je verovatnije da će biti uvučena u iscrpljujuće sukobe sa Centralnoazijatima, koji bi tada bili ogorčeni zbog gubitka svoje nedavne nezavisnosti i bili bi podržani od strane njihovih sunarodnika islamskih država na jugu.
Negde između 2005. i 2010. Ukrajina, posebno ako je u međuvremenu ostvarila značajan napredak u domaćim reformama i uspela da se očiglednije identifikuje kao centralnoevropska zemlja, trebalo bi da bude spremna za ozbiljne pregovore i sa EU i sa NATO”.
Odnos Bžežinskog prema carstvu i ratu ne sme se predstaviti kao da je bio gospodar marioneta, već njegove ideje služe kao uvid u razmišljanje koje dominira američkom i transnacionalnom vladajućom elitom. Amerika je nespremna da koegzistira u multipolarnom sistemu, ima stalnu želja da se proširi Paks Amerikana, a tu je i stav međunarodnih organizacija koje tretiraju opštu populaciju kao neobrazovane seljake čiji umovi moraju biti oblikovani melodijom stručnjaka i propagandista. 1970. godine, kao profesor političkih nauka na Univerzitetu Kolumbija, Bžežinski je izrazio svoju sklonost ka tehnokratskoj državi nadzora kada je objavio knjigu “Između dva doba: uloga Amerike u tehnetronskoj eri”.
„Takvim društvom bi dominirala elita čija bi pretenzija na političku moć počivala na navodno superiornom naučnom znanju. Nesmetajući ograničenjima tradicionalnih liberalnih vrednosti, ova elita ne bi oklevala da postigne svoje političke ciljeve koristeći najnovije moderne tehnike za uticanje na javno ponašanje i držanje društva pod bliskim nadzorom i kontrolom”.
Misli koje je izneo postale su duboko ukorenjene u razmišljanju u UN, SZO, WEF-u a „Međunarodni poredak zasnovan na pravilima“ jasno daje prioritet sistemu tehnokratske vladavine iznad demokratije. Narod očigledno nije u stanju da shvati važnost ključnih pitanja kao što su rasa, klimatske promene, rat i održivi razvoj i stoga njegov um moraju da oblikuju „stručnjaci“.
Sa modernim odnosom prema onlajn cenzuri i frazama kao što su „prati nauku“ i „stručnjaci se slažu“, vizija Bžežinskog iz 1970. polako postaje naša sadašnjost. Stav elite nas pomera u neofeudalnu budućnost koju sve više oblikuju oligarsi iz Silicijumske doline i univerzitetski “sveštenici” koji nemaju više vremena od srednjovekovnih sveštenika da raspravljaju o javnoj politici.
Na kraju krajeva, osnovna logika tehnokratskog sistema ne može da funkcioniše kako je F.A. Hajek tvrdio u svojoj kritici centralnoj vlasti.
Bez obzira koliko podataka se prikupi, donosilac odluka čak i sa veštačkom inteligencijom i superkompjuterom ne može imati znanje da raspodeli resurse bolje od mehanizma cena slobodnog tržišta.
Unutrašnje kontradiktornosti tehnokratije će je dovesti do kolapsa, ali nažalost, kao i kod svih utopijskih odluka u prošlosti, poput odluke da se naoružaju mudžahedini, ona sa sobom nosi svoje žrtve.
