HISTERIJA, LUDILO I ZLOČIN! AUTORITARNE NAKAZE NAPRAVILE SU PUSTOŠ OD NAŠIH SLOBODA! OTVORITE OČI, BITKA JE U TOKU! Stav- John W. Whitehead
„Vidite ih na ulici. Gledate ih na TV-u. Možda čak i glasate za njih. Misliš da su ljudi kao ti. Nisi u pravu. Pogrešno.”
Živimo u doba haosa, ludila i čudovišta.
Čudovišta sa ljudskim licima hodaju među nama. Mnogi od njih rade za sve vlade širom sveta.
Ono sa čime danas imamo posla je autoritarna zver koja je prerasla svoje okove i neće biti obuzdana.
Svojim aktima otimanja vlasti, brutalnosti, podlosti, nehumanosti, nemorala, pohlepe, korupcije, razvrata i tiranije, vlast se gotovo ne razlikuje od zla protiv kojeg tvrdi da se bori, bilo da to zlo ima oblik terorizma, mučenja, bolesti, trgovina drogom, prostitucija, ubistvo, nasilje, krađa, pornografija, naučni eksperimenti ili neka druga đavolska sredstva za nanošenje bola, patnje i robovanja čovečanstva.
Pustili smo da vladino zlo i zloupotrebe traju predugo.
Kupili smo iluziju i odbili da shvatimo istinu.
Hranimo se nizom pažljivo osmišljenih fikcija koje nemaju nikakve sličnosti sa stvarnošću.
Živimo u dva sveta: svetu koji vidimo (ili smo stvoreni da ga vidimo) i onom koji osećamo (i povremeno ga bacimo), od kojih je potonji daleko od realnosti vođene propagandom koju proizvodi vlada i njeni korporativni sponzori, uključujući medije.
ZABRANOM NAUČNIH DEBATA PRIHVATA SE RUŠENJE SVEGA ŠTO JE NEKADA BILO OSNOVA NAUKEhttps://t.co/kqZp1ELCww
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) October 28, 2021
Zaista, ono što većina ljudi na svetu doživljava kao život u slobodnoj zemlji– privilegovan, progresivan i slobodan – daleko je od stvarnosti, gde ekonomska nejednakost raste; pandemijska blokada (i mentalna i fizička), stvarni programi i stvarna moć zakopani su ispod slojeva orvelovskog dvogovora i korporativne zatamnjenosti; a „slobodu“, takvu kakva jeste, dozuje u malim, legalističkim dozama militarizovana policija naoružana do zuba.
Moćnici žele da se osećamo ugroženo od sile koja je izvan naše kontrole (teroristi, ubice, bombaši, bolesti, itd.).
Žele da se bojimo i da zavisimo od vlade i njenih militarizovanih armija za našu sigurnost i dobrobit.
Žele da budemo nepoverljivi jedni prema drugima, podeljeni našim predrasudama, i jedni drugima da dišemo za vrat.
Najviše od svega žele da nastavimo marširati u korak sa njihovim diktatom.
Isključite vladine pokušaje da nas odvrati, skrene i zbuni i uključite se u ono što se zaista događa u ovoj zemlji i naletet ćete glavom na nepogrešivu, neugodnu istinu: novčana elita koja vlada nama gleda na nas kao na potrošni resurs koji treba iskoristiti i odbaciti.
Zapravo, studija koju su sproveli Princeton i Univerzitet Northwestern zaključila je da američka vlada ne predstavlja većinu američkih građana. Umesto toga, studija je pokazala da vladom vladaju bogati i moćni, ili takozvana “ekonomska elita”. Štaviše, istraživači su zaključili da politike koje donosi ova vladina elita gotovo uvek favorizuje posebne interese i lobističke grupe.
Drugim rečima, nama vlada oligarhija prerušena u demokratiju, koja je nedvosmisleno na našem putu i ide prema fašizmu – obliku vlasti u kojem vladaju privatni korporativni interesi, novac daje prednost, a ljudi se vide kao obični subjekti koje treba kontrolisati.
Ne samo da morate biti bogati – ili dužni bogatima – da biste bili izabrani ovih dana, već je i izbor siguran način da se obogatite. Kako CBS News izveštava, „Kada stupe na dužnost, članovi Kongresa uživaju u pristupu vezama i informacijama koje mogu koristiti za povećanje svog bogatstva, na načine koji nemaju premca u privatnom sektoru. A kada političari napuste funkcije, njihove veze im omogućavaju da još više profitiraju.”
Osuđujući ovu očiglednu korupciju američkog političkog sistema, bivši predsednik Jimmy Carter je razneo proces izbora – u Belu kuću, guvernerovu vilu, Kongres ili državna zakonodavna tela – kao „ neograničeno političko podmićivanje … subverziju našeg političkog sistema kao isplatu za glavni doprinos, koji žele i očekuju, a ponekad i dobiju, usluge za sebe nakon završetka izbora.”
Budite uvereni da će, kada i ako fašizam konačno zavlada u Americi, osnovni oblici vladavine ostati: fašizam će izgledati prijateljski. Zakonodavci će zasedati. Biće izbora, a mediji će nastaviti da pokrivaju zabavne i političke trivijalnosti. Saglasnost vladajućih se, međutim, više neće primenjivati. Stvarna kontrola će konačno preći na oligarhijsku elitu koja kontroliše vladu iza kulisa.
Zvuči poznato?
Jasno je da nama sada vlada oligarhijska elita državnih i korporativnih interesa.
Prešli smo u „korporatizam“ (koje favorizuje Benito Musolini ), što je pola puta na putu ka potpunom fašizmu.
Korporativizam je mesto gde malobrojni interesi – koje ne biraju građani – vladaju mnogima. Na taj način, to nije demokratija ili republikanski oblik vladavine, kao što je američka vlada i uspostavljena. To je oblik vladavine odozgo prema dole i onaj koji ima zastrašujuću istoriju obeleženu dešavanjima koja su se dogodila u totalitarnim režimima iz prošlosti: policijske države u kojima se svi posmatraju i špijuniraju, zaokupljaju zbog manjih prekršaja od strane vladinih agenata, stavljaju pod policijsku kontrolu i smeštaju u zatočeničke (tzv. koncentracione) logore.
Da bi poslednji čekić fašizma pao, biće potreban najvažniji sastojak: većina ljudi će se morati složiti da je to ne samo svrsishodno već i neophodno.
Ali zašto bi narod pristao na tako represivni režim?
Odgovor je isti u svakom dobu: strah.
Strah čini ljude glupima.
Strah je metoda koju političari najčešće koriste za povećanje moći vlasti. I, kao što većina društvenih komentatora prepoznaje, atmosfera straha prožima modernu Ameriku: strah od terorizma, strah od policije, strah od naših komšija i tako dalje.
Propaganda straha je prilično efikasno korišćena od strane onih koji žele da steknu kontrolu, a ona deluje na američko stanovništvo.
Uprkos činjenici da imamo 17.600 puta veće šanse da umremo od srčanih bolesti nego od terorističkog napada; 11.000 puta veća verovatnoća da će poginuti od avionske nesreće nego od terorističke zavere koja uključuje avion; 1.048 puta veća verovatnoća da ćemo poginuti od saobraćajne nesreće nego od terorističkog napada i 8 puta veća verovatnoća da će nas ubiti policajac nego terorista , predali smo kontrolu nad svojim životima državnim službenicima koji nas tretiraju kao sredstvo za kraj — izvor novca i moći.
Kao što Bradati čovek upozorava u filmu Johna Carpentera Oni žive: „Razbijaju usnulu srednju klasu. Sve više ljudi postaje siromašno. Mi smo njihova stoka. Odgajani smo za ropstvo.”
U tom smislu, nismo toliko različiti od potlačenih građana u filmu Oni žive, koji je objavljen pre više od 30 godina, i ostaje uznemirujuće, jezivo primeren našem modernom dobu ili drugim Carpenterovim distopijskim filmovima.
Najpoznatiji po svom horor filmu Noć veštica , koji pretpostavlja da postoji oblik zla koji je toliko mračan da se ne može ubiti, Carpenterov veći opus prožet je snažnim antiautoritarnim, antiestablišmentskim, lakonskim naklonošću koja govori o zabrinutosti režisera zbog raspada našeg društva, posebno naše vlade.
Iznova i iznova, Carpenter prikazuje vladu koja radi protiv svojih građana, stanovništvo koje nije u dodiru sa stvarnošću , tehnologijom koja divlja, a budućnost je strašnija od bilo kojeg horor filma.
U Escape from New York , Carpenter predstavlja fašizam kao budućnost Amerike.
U The Thingu , rimejku istoimenog sci-fi klasika iz 1951. godine, Carpenter pretpostavlja da sve više postajemo dehumanizovani.
U Christine , filmskoj adaptaciji romana Stephena Kinga o automobilu opsednutom demonima, tehnologija pokazuje vlastitu volju i svest i počinje ubilački divljati.
U Ustima ludila , Carpenter primjećuje da zlo raste kada ljudi izgube “sposobnost da znaju razliku između stvarnosti i fantazije”.
A tu je i Carpenterov film Oni žive, u kojem dvoje radnika migranata otkrivaju da svet nije onakvim kakvim se čini. U stvari, populaciju zapravo kontrolišu i eksploatišu vanzemaljci koji rade u partnerstvu sa oligarhijskom elitom. Sve to vreme, stanovništvo – blaženo nesvesno pravog plana na delu u njihovim životima – bilo je uljuljkano u samozadovoljstvo, indoktrinisano u poštovanje, bombardovano medijskim ometanjima i hipnotisano podsvesnim porukama koje su sijale sa televizije i raznih elektronskih uređaja, bilborda.
Tek kada lutalica beskućnik Džon Nada (kojeg do kraja igra pokojni Rodi Pajper ) otkrije par izrešenih sunčanih naočara – Hofmanovih sočiva – Nada vidi šta se krije ispod izmišljene stvarnosti elite: kontrola i ropstvo.
Kada se posmatra kroz sočivo istine, elita, koja izgleda kao ljudsko biće sve dok joj se ne skine maska, a onda se pokazuje kao čudovište koje je porobilo građanstvo kako bi ih pljačkala.
Isto tako, bilbordi odašilju skrivene, autoritativne poruke: žena odevena u bikini u jednoj reklami zapravo naređuje gledaocima da se „ŽENI I RAZMNOŽI“. Stalci za časopise vrište „POTROŠI“ i „POSLUŠAJ SE“. Svežanj novčanica u ruci prodavca izgovara: „OVO JE VAŠ BOG.“
Kada se gleda kroz Nadina Hoffman sočiva, neke od drugih skrivenih poruka koje se bubnjaju u ljudsku podsvest uključuju: NEMA NEZAVISNOG MIŠLJENJA, PRILAGOĐAVAJTE SE, PRIDRUŽITE SE, OSTANITE NA SPAVAJNJU, KUPUJETE, GLEDAJTE TV, BEZ MAŠTE i NE ISPITIVAJTE AUTORITET.
Ova kampanja indoktrinacije koju je osmislila elita u Oni žive bolno je poznata svakome ko je proučavao pad američke kulture.
Građani koji ne razmišljaju svojom glavom, slušaju sve bez pitanja, oni su pokorni, ne osporavaju autoritet, ne razmišljaju izvan okvira, oni su zadovoljni kad se opuste i zabavljaju, a to je građanstvo koje se može lako kontrolisati.
Na taj način suptilna poruka ‘Oni žive’ pruža primerenu analogiju naše vlastite iskrivljene vizije života u američkoj policijskoj državi, što filozof Slavoj Žižek naziva diktaturom u demokratiji, „nevidljivim redom koji održava vašu prividnu slobodu“.
Od trenutka kada se rodimo do smrti, indoktrinisani smo da verujemo da oni koji nama vladaju čine to za naše dobro. Istina je daleko drugačija.
Uprkos tome što nam istina bulji u lice, dozvolili smo sebi da postanemo uplašeni, kontrolisani, pacificirani zombiji.
Živimo u stalnom stanju poricanja, izolovani od bolne stvarnosti američke policijske države sa vestima za zabavu od zida do zida i ekranskim uređajima.
Većinu dana drže pognute glave dok kao zombiji bulje u elektronski ekran, čak i kada prelaze ulicu. Porodice sede u restoranima pognute glave, razdvojene ekranima i nesvesne šta se dešava oko njih. Čini se da mladima posebno dominiraju uređaji koje drže u rukama, nesvesni činjenice da mogu jednostavno pritisnuti dugme, isključiti stvar i otići.
Zaista, ne postoji veća grupna aktivnost od one koja je povezana sa onima koji gledaju ekrane – to jest, televiziju, laptopove, personalne računare, mobilne telefone i tako dalje. U stvari, Nielsenova studija izveštava da je gledanost ekrana u Americi na vrhuncu svih vremena. Na primer, prosečan Amerikanac gleda otprilike 151 sat televizije mesečno.
Pitanje je, naravno, kakav uticaj toliko gledanje u ekran ima na um?
Psihološki je slično zavisnosti o drogama. Istraživači su otkrili da “gotovo odmah nakon uključivanja TV-a, ispitanici su izjavili da se osećaju opuštenije, a budući da se to događa tako brzo i da se napetost vraća tako brzo nakon što se TV isključi, ljudi su uslovljeni da povezuju gledanje televizije sa nedostatkom napetosti. ” Istraživanja takođe pokazuju da se, bez obzira na programiranje, moždani valovi gledaoca usporavaju, pretvarajući ih na taj način u pasivnije, neotporno stanje.
Istorijski gledano, televiziju su koristili oni koji su bili na vlasti da utišaju nezadovoljstvo i pacifikuju ometajuće ljude. „Suočeni s velikom prenatrpanošću i ograničenim budžetima za rehabilitaciju i savetovanje, sve više zatvorskih službenika koristi TV kako bi ućutkali zatvorenike “, navodi Newsweek .
Obzirom na to da se većina onoga što ljudi gledaju na televiziji obezbeđuje putem kanala koje kontroliše šest mega korporacija, ono što mi gledamo sada kontroliše korporativna elita i ako ta elita treba da podstiče određeni stav ili pacifikuje svoje gledaoce, može to učiniti u velikom obimu.
Ako gledamo, ne radimo.
Moćnici to razumeju. Kao što je televizijski novinar Edward R. Murrow upozorio u govoru iz 1958.godine:
Trenutno smo bogati, debeli, udobno nam je i samozadovoljni smo. Trenutno imamo ugrađenu alergiju na neugodne ili uznemirujuće informacije. Naši masovni mediji to održavaju. Ali osim ako se ne oslobodimo svojih masnih viškova i ne prepoznamo da se televizija uglavnom koristi da bi nas ometala, zavaravala, zabavljala i izolovala, onda televizija i oni koji je finansiraju, oni koji je gledaju i oni koji na njoj rade, može prekasno videti potpuno drugačiju sliku.
Ovo me vraća na ‘Oni žive’, u kojem pravi zombiji nisu vanzemaljci koji pucaju, već stanovništvo koje je zadovoljno da ostane pod kontrolom.
Kada se sve kaže i uradi, svet ‘Oni žive’ nije toliko različit od našeg. Kako jedan od likova ističe: „Siromašni i niža klasa rastu. Rasna pravda i ljudska prava ne postoje. Oni su stvorili represivno društvo, a mi smo njihovi nesvesni saučesnici. Njihova namera da vladaju počiva na uništenju svesti. Uljuljkani smo u trans. Učinili su nas ravnodušnima prema sebi, prema drugima. Fokusirani smo samo na sopstvenu korist.”
I mi smo fokusirani samo na vlastita zadovoljstva, predrasude i dobitke. Naša sirotinja i niža klasa takođe rastu. Nepravda raste. Nejednakost raste. Ljudska prava gotovo da i ne postoje. I mi smo bili uljuljkani u trans, ravnodušni prema drugima.
Nesvesni onoga što nas čeka, izmanipulirani smo tako da verujemo da će stvari uspeti ako nastavimo da konzumiramo, slušamo i imamo veru. Ali to nikada nije važilo za režime u nastajanju. I dok osetimo da se čekić spušta na nas, biće prekasno.
Pa gde nas to ostavlja?
Likovi koji se nalaze u Carpenterovim filmovima pružaju neki uvid.
Ispod svog mačizma, oni i dalje veruju u ideale slobode i jednakih mogućnosti. Njihova uverenja stavljaju ih u stalnu opoziciju sa zakonom i establišmentom, ali su ipak borci za slobodu.
Kada, na primer, John Nada uništi vanzemaljski hino-predajnik u filmu ‘Oni žive’, on šalje poziv za buđenje za slobodu. Kako Nada nezaboravno izjavljuje: „Došla sam ovde da žvaćem žvakaću gumu i razbijam dupe. I sav sam bez žvakaće gume.”
Drugim rečima: moramo se aktivirati.
Prestanite dopuštati da vas olako ometaju besmisleni politički spektakli i obratite pažnju na ono što se zaista dešava u zemlji.
Prava bitka između slobode i tiranije odvija se pred našim očima, samo da ih otvorimo.
Kao što jasno objašnjavam u svojoj knjizi Battlefield America: Rat protiv američkog naroda i u njenom izmišljenom dvojniku Dnevnici Erika Blaira , prava bitka za kontrolu nad ovom nacijom se odvija na ulicama, u policijskim automobilima, na klupama za svedoke, preko telefona redovima, u vladinim kancelarijama, u korporativnim kancelarijama, u hodnicima i učionicama javnih škola, u parkovima i sastancima gradskog veća, te u gradovima širom ove zemlje.
Sve zamke svetske policije sada su na vidiku.
Probudi se, Svete.
Ako žive (tirani, tlačitelji, osvajači, gospodari), to je samo zato što „mi ljudi“ spavamo.
