NAUČNI TOTALITARIZAM JEDE LJUDSKU SLOBODU I GRIZE PRIVATNU SVOJINU

„Osnovna razlika između savremenih diktatura i svih ostalih tiranija iz prošlosti je ta što se teror više ne koristi kao sredstvo za istrebljenje i zastrašivanje protivnika, već kao instrument za upravljanje masama ljudi koji su savršeno poslušni.“ – Hannah Arendt (Poreklo totalitarizma, 1966)

UKOLIKO ŽELITE DA DOĐETE DO SLOBODNIH, PROVERENIH I ZABRANJENIH INFORMACIJA, PRATITE REDAKCIJU NULTE TAČKE NA TELEGRAMU – ,,Nulta Tačka – Telegram kanal”

Najbitnija stvar današnjice, nije ni ekologija, ni astronomija, ni ekonomija.. Već hrabrost, patriotizam i ljubav prema slobodi i suprostavljanje sistemu koji nasilno ruši pravdu.

To „suprotno“ ponašanje sada je još hitnije sa obzirom na promenu javne politike poslednjih nekoliko godina. Koja se trudi da proširi svoja politička ovlašćenja, uništavanjem prava privatne svojine, prirodnih prava i zakona, a samim tim i onog najvažnijeg, ljudske slobode.

Javna politika postaje sve više usmerena odgovarajući na tvrdnje da neodgovorni postupci ljudi uzrokuju degradaciju životne sredine i klimatske promene.

Iako je pojava novog koronavirusa, SARS-CoV-2 i bolest koju bi mogao da izazove, Covid-19, iskorištena za ciljeve politike, svi dele podjednako svoj dobitak.

U svakom slučaju, ovaj par pretnji nudi pogodan izgovor za vladine zvaničnike da traže proširenje svojih ovlašćenja koja im daju veću kontrolu nad ljudskim postupcima i privatnim resursima. U početku, „bauk“ klimatskih promena nije bio dovoljan da natera većinu građana da prihvate pojačanu političku moć koja bi im umanjila slobodu i umanjila lična prava.

Međutim, strah koji se pojačao tokom ove „pandemije“ na osnovu izjava koje su odražavale „stručne“ autoritete naterao je pojedince da prestanu da misle o zdravlju kao ličnom pitanju i da prihvate „javno zdravlje“. Ideja da „javno zdravlje“ odražava objektivnu stvarnost mora se osporiti, posebno zato što se toliko fokusira samo na jedan među mnogim virusima i samo na jednu bolest među mnogim bolestima koje pogađaju čovečanstvo. Zabrinjavajuće je što su ovi politički podvizi opsene naveli mnoge građane da prihvate veštačku kolektivnu „konstrukciju“, pri čemu solidarnost dominira individualnom autonomijom i sigurnošću uzdignutom nad ljudskom slobodom.

Dok su zdravlje ljudi i zaštita ili obnova prirodne okoline nesporno vredni ciljevi, holistički pristup ovim pitanjima zahteva razmatranje njihovog uticaja na individualne živote ljudi.

MAKRON TUŽI VLASNIKA BILBORDA NA KOJEM JE PREDSEDNIK FRANCUSKE PRIKAZAN KAO HITLER

Ograničavanje individualnog ponašanja i upotrebe resursa u službi „javnog zdravlja“ ili prirodnog okruženja uključuje nezdravu konfuziju politike i „nauke“. Na kraju, nefarmaceutske intervencije povezane sa pandemijom Covid-19 mogle bi se pokazati kao generalna proba koja služi kao putokaz za „klimatske akcije“ kako bi se neutralizovalo globalno „zagrevanje“.

Čak i ako postoji saglasnost o problemima koji proizlaze iz ljudskih aktivnosti, rasprava bi se trebala voditi o efikasnosti niza mera koje su na raspolaganju. Kao takva, potraga za rešenjima treba da počne shvatanjem da vladine intervencije često mogu da izazovu probleme, a ne da budu odgovarajući lek.

Na primer, vlade nisu uspele da služe kao čuvari prirodnog okruženja, što se vidi u ekološkom uništenju u ime autoritarnog socijalizma koji je praktikovao sovjetski blok ili kopnena (crvena) Kina. U tim slučajevima, proširenje obima privatnih akcija i (delimično) povlačenje državne kontrole nad resursima doneli su poboljšanja.

Iako su takvi očigledni propusti autoritarizma povezani sa komunizmom doveli do njihovog širokog odbacivanja, postoji rizik da bi ga mogao zameniti ekološki ili pseudonaučni autoritarizam.

U svojoj knjizi The Counter-Revolution of Science, FA Haiek je identifikovao takvu mogućnost pod rubrikom „sajentizma“ koja je uključivala promenu naučne metode od strogog empirizma, kritičke misli i objektivnosti ka neempirijskom, čisto subjektivnom, elitističkom i kolektivistički pristup bavljenju naukom.

Kao takav, konsenzus zamenjuje strogi empirizam i nezavisnu otvorenu kritiku koja se obično povezuje sa naučnom metodom. Budući da sajentizam, kao „naučni konsenzus“, nadmašuje sve ostalo, uključujući i razum, postoji opasnost da bi većina „naučnika“ prihvatila neistine, čak i one za koje se ranije pokazalo da su lažne.

Novi oblik sajentizma sledi po uzoru na birokrate iz doba komunizma koji su se bavili društvenim inženjeringom i primoravali pojedince da deluju u ime šire zajednice. Težnja za društvenim ciljevima, bilo „javnim zdravljem“ ili zaštitom životne sredine, koji zanemaruju prava pojedinca i ljudsku slobodu često su dovodili do katastrofalnih ishoda. Zaista, najveće neuspehe socijalizma u ostvarivanju društvenih ciljeva izazvale su nenamerne i nepredviđene posledice.

Pored nestanka materijala povezanog sa istorijskim eksperimentima socijalizma, došlo je i do gubitka socijalnog kapitala zbog ometanja međusobnog poverenja koje se javlja iz dobrovoljnih razmena. Ako se građani opiru ograničenjima svoje individualne slobode i prava na postizanje kolektivnih ciljeva, autoritarna represija postaje neizbežan instrument za „smirivanje“ masa.

Takvi ekscesi i zloupotreba državne moći dogodili su se u velikom broju kolektivističkih režima. Na primer, nacionalsocijalisti pod Adolfom Hitlerom sprovodili su politike koje bi se mogle svideti nekim od najekstremnijih ekologa današnjice. Jedan element filozofije nacističke stranke (gemeinnutz vor Eigennutz) promovisao je dobro celine nad dobrom pojedinca. S jedne strane, postojalo je izričito protivljenje konzumiranju alkohola i duvana.

Zlokobnije je bila obavezna sterilizacija mentalno obolelih, završivši tako što je do 1939. godine protiv njihove volje sterilisano 350 000 osoba. Medicinski tehničari, zaduženi za operacije nacističke države, ovekovečili su naučne podloge evolucije i genetske higijene zasnovane na eugeniki da bi unapredili rasnu čistota.

Mnoge pristalice nacista u prvim danima režima možda nikada nisu ni zamislili strašne ishode, koji su kasnije usledili u ovoj prljavoj ideologiji. Kao takav, treba biti oprezan pri proceni „naučne“ mudrosti koja informiše zabrinutost zbog pogoršanja prirodnog okruženja ili zdravlja članova zajednice. Baš kao što su mnoge prihvaćene istine zelenog pokreta zasnovane na selektivnoj primeni nauke, tako se i „istine“ vode zdravstvenim politikama u doba Covid-19.

Dok je Hitler koristio lažne uopštene podatke o Jevrejima i Romima, ekolozi se oslanjaju na preterane tvrdnje koje često nisu potkrepljene logikom, naukom ili podacima. Uzmimo u obzir neispunjena proročanstva izveštaja Rimskog kluba („Ograničenja rasta“) koja je predviđala neizbežni globalni oružani sukob koji je proizašao iz iscrpljivanja resursa pre kraja 20. veka.

POZNATI AMERIČKI GLUMAC PROVAKSER POLUDEO KADA JE FAUČI REKAO DA VAKCINISANI ŠIRE VIRUS (VIDEO)

Primer „sajentizma“ koji se bavi prirodnim okruženjem mogao bi se identifikovati kao „ekologizam“, tj. Državne intervencije, propisi i prinuda radi zaštite prirodnog okruženja. Međutim, ove akcije moraju imati minimalno uplitanje u mirno vršenje slobode izbora i težnju za ličnim dostojanstvom, ili bi šteta po ljudsku sredinu mogla premašiti koristi.

Efekat ekologizma je podsticanje netolerancije prema individualnom izboru i suprotstavljanje privatnom vlasništvu nad imovinom i resursima. Dokazi o tome nalaze se u aktima ekoterorizma, a činjenica da je oduzimanje privatne imovine radi promocije ekoloških ciljeva privukla podršku.

Na kraju, ekolozi teže da tvrde da je priroda inherentno i objektivno vredna. Ali ova žalba je nedosledna jer su ljudska dela neizbežan deo stvarnosti prirodnog sveta. Stoga su pokušaji da se dočaraju etički razlozi za zabrane ljudskih izmena ili korišćenja nekih delova prirodnog sveta proizvoljni i neprikladni.

Slično, ukazi koji podržavaju „javno zdravlje“ koji zanemaruju ljudsko delovanje uzrokovali su raskid u društvenom tkivu navodeći ljude da na druge gledaju kao na opasan vektor bolesti. Mandati za maske za celu populaciju, karantini širom zemlje i pasoši o statusu vakcinacije protivrečni su temeljnom shvatanju pravde da se nevinost pretpostavlja dok se ne dokaže krivica. U međuvremenu, vlade podstiču građane da informišu ili sramote svakoga ko odbija da prihvati linije povučene njihovim proizvoljnim ciljevima „javnog zdravlja“.

Jedan od najgorih elemenata pandemijske politike je uticaj mandata „javnog zdravlja“ na decu. Deca su bila terorisana govoreći im da kršenje ovih pravila može izazvati smrt voljene osobe. Zauzvrat, takvi strahovi ne samo da destabilizuju njihovo mentalno zdravlje, već bi mogli namestiti dublji problem između sebe i roditelja.

Značajno je da su u roku od godinu dana skoro sve države uvele nefarmaceutske intervencije koje su bile u suprotnosti sa decenijama utvrđenog medicinskog i naučnog znanja. Gotovo kao da je „nauka“ sledila politiku, a ne obrnuto.

Na primer, zatvaranje granica smatralo se neprikladnim, nošenje maski kao opšta strategija je neefikasna, stavljanje cele populacije u zabludu, a ljudski imunološki sistem viđen je kao prva linija odbrane od patogena. Sve je otpisano na isti način.

Prebacivanje pažnje sa politike „javnog zdravlja“ na one koje se bave prirodnim okruženjem, one koje zanemaruju ljudsko okruženje mogu biti kontraproduktivne u postizanju njihovih ciljeva. Ograničenje pojedinaca na osnovu zaštite prirodnog okruženja moglo bi pogoršati zajednice ako preduzetnici ne mogu da posluže kao pokretači ekonomskog rasta i inovacija.

U svakom slučaju, suzbijanje pristupa tržišnim nagradama (dobiti) teži usporavanju tempa tehnološkog napretka i umanjivanju prihoda. Iako manji napredak tehnologije može sprečiti rast prihoda, to će takođe sprečiti i sredstva i motivaciju za zaštitu okoline.

U svakom slučaju, vladina intervencija i regulisanje ljudskog ponašanja nisu jedini načini za rešavanje problema prirodnog okruženja ili zdravlja članova zajednice. Trebalo bi uložiti veću intelektualnu energiju na način da se iskoriste blagotvorni efekti dobrovoljnog izbora na tržištima kao zamena za prinudno obavezne zahteve vlade.

Sa svoje strane, ekonomisti su uložili značajan napor da ispitaju načine na koje sistem cena može dovesti do željenog smanjenja zagađenja i sličnih problema. Slično, usklađivanje privatnih kapaciteta sa javnim interesima dovelo je do izuzetno brzog napretka u istraživanju vakcina (čak i ako dugoročni efekti ostanu nepoznati).

U slučaju ekoloških problema, predloženi su tržišni mehanizmi poput marketinga prava zagađenja ili privatizacije divljih područja i divljih životinja. Postoje i inovativne tehnike poput elektronskog „označavanja“ koje omogućavaju identifikaciju vlasništva nad raspršenim resursima ili praćenje izvora zagađenja i određivanje cene ponašanja.

Svaki od ovih predloga oslanja se na pružanje podsticaja koji podstiču poboljšano praćenje i bolje korišćenje resursa i životne sredine. Konkretno, privatno vlasništvo pruža snažan podsticaj za pažljivo korišćenje prirodnih resursa omogućavajući vlasnicima da imaju direktnu korist od očuvanja koji mogu doneti poboljšane vrednosti u sadašnjosti i budućnosti.

Kako se ovaj milenijum razvija, svetska zajednica suočava se sa pomešanim predznacima nade i očaja za budućnost. Dok globalni nestanak autoritarnih režima zaslužuje tri veselja, ishodi povećane svesti o pitanjima životne sredine mogli bi se opravdati, u zavisnosti od toga gde nas odvode. Nažalost, napredak „javnog zdravlja“ nad zdravljem pojedinca zahteva podsmehe.

Ako logika ekologizma dovede do erozije imovinskih prava i ljudskih sloboda od prinudno nametnutih ekoloških prava, to će gotovo sigurno oslabiti podršku očuvanju prirodne sredine. Slično, vlade „naučnog autoritarizma“ i međunarodna tela za kontrolu ljudskog ponašanja u odgovoru na pandemiju postaju sve spornije jer građani gube strpljenje i počinju da se opiru direktivama „javnog zdravlja“.

Pokušaji da se nametne bez pitanja prihvatanje konkretnih naučnih tvrdnji javnim omalovažavanjem protivnika ili uskraćivanjem podrške istraživanjima i projektima koji ne podržavaju naraciju o „opštu saglasnost“, ne promovišu nauku, po sebi. Pogotovo ako prećutkuje nezavisnu misao.

Postoji rizik stvaranja podvojenosti „dobre“ i „loše“ nauke, što dovodi do toksične situacije u kojoj se pozicije vode i učvršćuju partizanskom politikom. Istinsku nauku ne treba smatrati monolitnom.

Baš kao i kod filozofije, bavljenje naukom zahteva otvoren i skeptičan um. Naučnicima koji nastoje da predstave jedinstven i autoritativan glas ili se vode stranačkim interesima ne treba verovati kada razmišljaju o „javnom zdravlju“ ili prirodnom okruženju.

Odupiranje napretku naučnog autoritarizma postalo je prva linija zaštite ljudskih sloboda i svetosti privatne svojine.

UKOLIKO ŽELITE DA DOĐETE DO SLOBODNIH, PROVERENIH I ZABRANJENIH INFORMACIJA, PRATITE REDAKCIJU NULTE TAČKE NA TELEGRAMU – ,,Nulta Tačka – Telegram kanal”

Nulta Tačka/ActivistPost/AIER