Norveška profesorka predlaže da se tela „mrtvih“ žena koriste kao surogat majke
Ana Smajdor, profesorka filozofije i etike na Univerzitetu u Oslu, predložila je da se za uzgoj nerođenih beba koriste tela žena koje su proglašene za „moždano mrtve“.
U svom radu pod naslovom: „Gestaciona donacija celog tela“ , norveški akademik je napisao: „Gestaciona donacija celog tela nudi alternativni način trudnoće za buduće roditelje koji žele da imaju decu, ali ne mogu ili ne žele da zatrudne“
Smajdor je takođe sugerisala da bi čak i muškarci koji su moždano mrtvi „takođe imali potencijal da zatrudne“, što bi povećalo broj potencijalnih donatora i ublažilo feminističke zabrinutosti.
Distopijski članak je objavljen u časopisu Theoretical Medicine and Bioethics krajem prošle godine.
Life Site News izveštava: Smajdor tvrdi da bi korišćenje žena koje su proglašene „moždano mrtvim“ kao domaćina za nošenje deteta do termina mogla biti održiva i etička opcija u budućnosti.
„Već znamo da se trudnoća može uspešno nositi do termina kod žena koje su moždano mrtve“, rekla je norveška profesorka. „Ne postoji očigledan medicinski razlog zašto započinjanje takve trudnoće ne bi bilo moguće.“
U svom članku, Smajdor je raspravljala o etičkim problemima koji se mogu pojaviti u vezi sa onim što ona naziva „gestacijskom donacijom celog tela“ (VBGD). Ona tvrdi da ako se prihvati moderna praksa doniranja organa od ljudi sa mrtvim mozgom, onda VBGD predstavlja samo „razliku u stepenu“ u odnosu na tu praksu.
„VBGD podrazumeva tretiranje pacijentovog mrtvog tela kao sredstvo za postizanje cilja, a ne kao cilj sam po sebi“, rekla je profesorka etike. „Pacijent prelazi iz fokusa medicinske brige u skladište tkiva koje se može koristiti u korist drugih.
„Ipak, ovo je već deo našeg procesa doniranja organa“, nastavila je ona. „Donori organa su gotovo uvek pacijenti koji su već podvrgnuti ventilaciji, kao deo njihovog lečenja. Ako se smatra da je pacijent odgovarajući donor organa, ventilacija će biti nastavljena zajedno sa drugim intervencijama kako bi se osiguralo da se organi za transplantaciju održavaju u optimalnom stanju.
Smajdor zaključuje da „ako smatramo da je VBGD očigledno nečuven, to sugeriše da imamo neka neprijatna pitanja na koja treba da odgovorimo o budućnosti doniranja kadaveričnih organa“.
Zaista postoje veliki moralni problemi sa praksom doniranja organa, o čemu su novinari LifeSiteNews-a izveštavali godinama . Tako Smajdor ispravno povlači logičku vezu između svoje VBGD ideje i donacija organa.
Problem sa praksom doniranja organa i uzimanja organa je taj što je preduslov da se nečiji organi mogu ukloniti jeste da osoba bude proglašena „moždano mrtvom“. Međutim, neko ko je proglašen za moždano mrtvu osobu verovatno bi još uvek mogao da bude živ, jer možda i dalje ima normalan puls i krvni pritisak, vari hranu i pokazuje druge znake života. Trudnice sa „mrtvim mozgom” mogu čak i da rode bebu do termina, kako sama Smajdor ističe.
