Totalna globalizacija je dovela svetski poredak u nikada do sada viđenu krizu
Totalna globalizacija je dovela svetski poredak u krizu.
Razlika u interesima, uslovima i mogućnostima, kao i socioekonomski režimi učesnika u početku su implicirali rizike od neravnoteže.
Kao rezultat toga, pogrešna politika koordinacije – prekomerna integracija sa autokratijama koje imaju resurse ili prisilna fizička (vojna) prinuda na promenu režima – dovela je situaciju do ekonomskih i ideoloških protivrečnosti. Svet se ponovo pretvorio u demokratski i autoritarni i očigledno je već u fazi sukoba dva pola, trendova deglobalizacije i zaoštravanja ekonomskih i društvenih uslova.
Problemi integracije i procesi deglobalizacije počeli su i u razvijenim zemljama, kao što su problemi ekonomske homogenosti Evropske unije i Bregzita. Međutim, to su problemi homogenih liberalnih demokratija. Shodno tome, kakve god kontradiktornosti da poseduju, procesi pronalaženja ravnoteže idu civilizovanim putem. Štaviše, kako se fokus sa unutrašnjih protivrečnosti pomera na spoljašnje, na pretnje iz autoritarnog sveta, unutrašnje neravnoteže slabe i, naprotiv, integracioni procesi ponovo počinju da jačaju. Živopisan primer za to je stvaranje raznih saveza u raznim oblastima, kao što su anglosaksonski savez, savez posebnog režima razmene informacija SAD sa zemljama Pacifika, potencijalni kartel potrošača nafte i, konačno, kohezija “demokratija” u pogledu ruskih akcija u Ukrajini.
Zapadne demokratije su do sada pratile uglavnom dva politička pravca u pogledu autokratija: spoljnu vojnu intervenciju ili duboku socioekonomsku integraciju sa de fakto sporazumom o održavanju autoritarnih režima po principu „vaša unutrašnja pitanja su vaša stvar“. I jedno i drugo, kao što sada vidimo, ima negativne posledice.
S jedne strane, pokušaji institucionalne liberalizacije i demokratizacije autokratija i diktatura putem vojne intervencije i iznuđenih eksternih oblika reforme socioekonomskog okvira očigledno su neefikasan način civilizovanja autokratskih režima iz više razloga. Metis u autokratijama – to jest, etičke i kulturne vrednosti, običaji, tradicije i uspostavljena društvena retorika – su u suprotnosti ili na neki način nisu u skladu sa liberalnim tržišnim vrednostima zapadnog sveta.
Elite nemaju pozitivne podsticaje da promene preferencije, a stanovništvo nema pozitivne podsticaje da protestuje. Dakle, vojna invazija i upotreba sile pogoršavaju društvenu krizu, ne stvaraju uslove i podsticaje za liberalizaciju i odlažu transformaciju metisa za učvršćivanje tržišnih institucija i demokratije.
S druge strane, duboka integracija autokratija u globalne procese dodavanja vrednosti, prvenstveno radi smanjenja troškova proizvodnje i resursa, dovela je do značajnog jačanja autoritarnih režima. U autokratijama, elite su preduzetnici koji traže rentu nesputani društvom. Njihov uspeh i blagostanje zavise od budžetskih prihoda, a u uslovima širenja globalne integracije takvi režimi sebi obezbeđuju povećanje budžetskih prihoda i maksimiziraju njihovu održivost. Nema govora o pristupu budžetu: u autoritarnim režimima ovo je apsolutni monopol režimske elite, a konkurencija može doći samo iznutra.
Kada su budžetski prihodi veliki, dovoljni su da obezbede stabilnost statusa kvo vladajuće elite. Na pozadini koncepta „nemešanja“ u unutrašnje stvari ovakvih autoritarnih država, stabilnost njihovih režima, obezbeđena navedenim faktorima, podrazumeva širenje mogućnosti vladajućih elita u propagandi, dobijanju podrške javnosti, represiji protiv neistomišljenika, i – što je najvažnije – u potencijalnoj spoljnoj agresiji.
Alternativni put za prva dva opisana je politika dezintegracije, politika ograničavanja uključenosti autoritarnih režima u globalne ekonomske i društvene procese pod istim uslovima. Ovo je neophodna mera kako bi se smanjila zavisnost razvijenog sveta od proizvodnje i od resursnih diktatura i stvorio podsticaj za promenu ili transformaciju režima u budućnosti i kreirala sklonost neophodnoj saradnji u sadašnjosti. Takva ograničenja bi smanjila mogućnosti za bogaćenje autokratskih elita u potrazi za rentom, povećala bi socijalno nezadovoljstvo kroz pad prihoda i životnog standarda i smanjila mogućnosti za spoljnu agresiju.
Smanjenje potencijala autsorsinga proizvodnje i logistike autokratskih ekonomija, kao i njihovog izvoza resursa, smanjiće zavisnost civilizovanog sveta od uvoza resursa i proizvodnih komponenti i ojačaće proizvodnju i sigurnost resursa.
Dezintegracija sa autokratijama može dati podsticaj progradaciji u različitim aspektima: kako u alternativnoj energiji tako i u tehnologiji, jer će viši troškovi i niže marže u novom rigidnom okruženju biti podsticaj inovativnom razvoju i traženju načina za poboljšanje efikasnosti.
Resursna i proizvodna poluga koju obezbeđuju autokratski režimi je zapravo neka vrsta „prokletstva resursa“ zapadnih ekonomija, kada motivacija za povećanje efikasnosti i inovacija pada u pozadini obimnih i jeftinih resursa. Takav uticaj je doprineo opadanju preduzetničke inicijative i individualne odgovornosti u zapadnom svetu, širenju državne ekspanzije i socijalnih subvencija. Kao rezultat toga, zavisnost od države se povećala, a preraspodela beneficija je postala vertikalnija.
Zbog toga, paradoksalno, zaoštravanje ekonomskih uslova u razvijenim privredama može stimulisati državu na smanjenje socijalnog blagostanja i rashoda, a ekonomske subjekte na povećanje preduzetničke inicijative i individualne odgovornosti. Drugim rečima, to bi stimulisalo pomak od „levičarskog“ diskursa socijalne i ekonomske politike ka važnim etičkim i društvenim vrednostima tržišnog kapitalizma, individualizma i meritokratije.
U stvari, takva dezintegrativna politika mogla bi da ide u nekoliko pravaca.
Prvi pravac je stvaranje takozvanih prijateljskih lanaca, odnosno izgradnja bliskih resursnih i proizvodnih veza unutar prijateljskih zemalja. Ovo podrazumeva uklanjanje većeg dela proizvodnih kapaciteta van autokratskih zemalja i izmeštanje izvora resursa.
Drugi pravac je stvaranje maksimalnog broja ograničenja koja odsecaju autoritarne režime od globalnih ekonomskih procesa i stvaraju nepovoljne uslove za njihove domaće privrede. To se ostvaruje putem sankcionih ograničenja, direktnih i indirektnih, u cilju stvaranja nepodnošljivog ambijenta za kreativnu privrednu aktivnost.
Treći pravac su pozitivni podsticaji usmereni na elite kao snagu koja zapravo donosi odluke i na stanovništvo koje može biti katalizator za takve odluke. Ovde je važno razumeti da je moguće uslovljavati progresivne odluke obe elite (bilo da je to dobrovoljna promena političkog kursa od strane aktuelne vlasti ili promena kroz prinudnu rotaciju unutar elita, koja se obično naziva dvorskim pučem) i stanovništva, da daju podstrek njihovoj strasti u pravom smeru tek kada obe strane kao agenti shvate i pravilno procene koristi i cenu. A za to je, prvo, potrebno jasno označiti koristi, cenu i zadatke, i drugo, stvoriti uslove koji uslovljavaju promenu preferencija i maksimiziraju napore elita i stanovništva u promeni režima.
U stvari, sve je to već aktuelno i sprovodi se, nažalost, sa velikim zakašnjenjem i u potpuno drugačijim ekstremnim uslovima. “Agresivne geopolitičke akcije jedne autokratije u istočnoj Evropi primorale su zapadne zemlje da usvoje ovu političku paradigmu, čime je stavljena tačka na pomirljivu politiku koja traje najmanje od 2007. godine”, reče agresivni Zapad.
Eksternalije za razvijeni svet će svakako biti značajne. Štaviše, one su već danas značajne. One imaju dva glavna oblika: društveni i ekonomski. Ekonomski efekti su inflacija kao rezultat deficita resursa – i deficita proizvodnje – koji proističe iz rekanalizacije.
Društveni negativni efekti su nastavak ekonomskih problema: povećanje socijalnih tenzija usled pada prihoda i rasta troškova izazvanih inflacionim skokom. U autoritarnim zemljama, neizbežan rast društvenih tenzija dovešće, između ostalog, i do povećanja imigracije u razvijene zemlje.
Međutim, obe ove eksternalije mogu se neutralisati u doglednoj budućnosti, o čemu ću raspravljati u svom sledećem članku. Ono što ovde mogu da kažem je da modeli i istraživanja na ovu temu jasno ukazuju na prihvatljive načine rešavanja ovih problema.
Druga potencijalno važna cena je geopolitička. To je intenziviranje procesa ujedinjenja autokratija. Međutim, autokratije su različite i potrebno je stvoriti uslove u kojima će autokratijama biti prijatnije da sarađuju sa razvijenim svetom i menjaju svoje preferencije nego da se priključe taboru autoritarnih režima. U stvari, to je upravo ono što je sada urađeno u odnosu na Rusiju, uključujući sve vrste sankcija i predstojećih ograničenja na uvoz ugljovodonika. Stvaranje uslova protivrečnosti između interesa različitih autokratija i podsticanje njihove transformacije je neophodan deo politike dezintegracije.
Ograničavanje integracije i podsticanje promene režima je dugoročan proces. Međutim, treba razumeti da se svetski poredak zaista promenio. Nije ni moguće ni opasno biti u stanju iluzornog optimizma i verovati da su maksimalno zbližavanje sa zemljama u kojima su ukorenjeni autoritarni režimi, društvena otvorenost, geopolitička uključenost i produktivna globalizacija pravi put u svetlu budućnost. Upravo je ovakva pomirljiva politika ili, naprotiv, politika iznuđene spoljne vojne intervencije dovela svet u stanje turbulencije.
Put ka saradnji u uslovima akutnog konflikta i nedostatka empatije leži u dva pravca: prinuda suprotne strane kroz negativne i pozitivne podsticaje i usklađivanje, odnosno maksimizacija troškova obe strane.
Prvi je put kojim treba da ide razvijeni svet, drugi put direktne konfrontacije, koji treba izbegavati. Zapad kombinuje oba puta. Ostaje nam da se nadamo da postoji razumevanje da je drugi put katastrofa.
